Habsburzi — porodica koja se ženila umesto da ratuje

Sve velike dinastije osvajale su zemlje ratovima — sve osim jedne. Habsburzi su do najvećeg carstva Evrope stigli venčanicama. O tome je još u njihovo vreme spevan čuveni stih: “Neka drugi ratuju — ti se, srećna Austrijo, ženi!” I zaista: dok su druge porodice slale vojske, Habsburzi su slali prosce. A računica se pokazala neverovatno uspešnom — na evropskim prestolima održali su se punih šest i po vekova.

Grof iz jastrebovog zamka

Priča počinje skromno, u brdima današnje Švajcarske, gde je porodica držala zamak Habihtsburg — “Jastrebov grad” — po kome je i dobila ime. Grof Rudolf Habsburški bio je 1273. godine izabran za nemačkog kralja upravo zato što je delovao bezopasno: moćni knezovi želeli su slabog vladara koga će lako nadzirati.

Prevarili su se. Rudolf je porazio svog najjačeg protivnika, češkog kralja, i za svoju porodicu uzeo austrijske zemlje. Od tada pa sve do 20. veka, Beč će biti habsburška prestonica — a porodica će strpljivo, generaciju za generacijom, širiti svoje posede. Najčešće bez ijednog ispaljenog metka.

Venčanice umesto bitaka

Majstor te veštine bio je car Maksimilijan I. Sopstvenom ženidbom sa Marijom Burgundskom dobio je bogatu Burgundiju i Nizozemsku — najbogatije trgovačke krajeve Evrope. A onda je svog sina Filipa, prozvanog Lepi, oženio Huanom, naslednicom Španije. Taj jedan brak doneo je porodici špansku krunu, a sa njom i ogromne prekomorske zemlje koje je Kolumbo tek bio otkrio.

Tako se dogodilo da je Filipov sin, dečak po imenu Karlo, nasledio od četvoro babe i dede četiri nasledstva odjednom: Španiju sa Amerikom, Nizozemsku, austrijske zemlje i pravo na carsku krunu. Nijedan vladar u istoriji Evrope nije mirnim putem dobio toliko.

Porodično stablo

Na naslovnoj slici ove priče, koju je oko 1516. godine naslikao Bernhard Štrigel, upravo je ta porodica: car Maksimilijan I, njegov sin Filip Lepi i unuci — među njima i budući car Karlo V.

Carstvo u kome sunce ne zalazi

Karlo V je vladao tolikim prostranstvom da se za njegovo carstvo govorilo da u njemu “sunce nikada ne zalazi”: kada padne noć u Beču, dan sviće u Meksiku. Ali ispostavilo se da je carstvo lakše naslediti nego njime vladati. Iscrpljen ratovima sa Francuskom, Turcima i pobunjenim protestantima, Karlo je 1556. godine učinio nešto nečuveno — dobrovoljno je skinuo krunu i povukao se u manastir.

Ogromno nasledstvo tada je podeljeno na dva dela, i tu podelu prikazuje naše stablo: sin Filip II dobio je Španiju sa prekomorskim carstvom, a brat Ferdinand austrijske zemlje i carsku titulu. Od tada postoje dve habsburške grane — španska i austrijska. Španska se proslavila (i osramotila) pohodom “nepobedive” Armade na Englesku 1588. godine, o čemu smo pisali u priči o Tjudorima.

Cena venčanica

Politika ženidbi imala je, međutim, i svoje mračno naličje. Da imanja ne bi izlazila iz porodice, Habsburzi su se sve češće ženili — među sobom. Stričevi su se ženili bratanicama, a brakovi rođaka postali su pravilo. Posledice su se videle golim okom: čuvena “habsburška vilica”, isturena donja usna i brada koje se prepoznaju na desetinama porodičnih portreta, bivala je iz generacije u generaciju sve izraženija.

Poslednji španski Habsburg, kralj Karlo II, bio je toliko slabog zdravlja da nije mogao imati dece — i 1700. godine španska grana se ugasila. Austrijska je, srećom po porodicu, imala više sreće: iznedrila je i čuvenu caricu Mariju Tereziju, “taštu Evrope”, koja je šesnaestoro svoje dece raspoređivala po evropskim dvorovima — verna porodičnom receptu da brak vredi više od bitke.

Šest vekova, i tačka

Austrijska grana dočekala je 20. vek na čelu velike podunavske monarhije, sa ostarelim carem Francom Jozefom koji je vladao neverovatnih 68 godina. A onda je u Sarajevu, u leto 1914. godine, ubijen njegov naslednik Franc Ferdinand — i taj pucanj gurnuo je svet u Prvi svetski rat, u kome je i Srbija ispisala neke od svojih najslavnijih stranica, od Cera do Solunskog fronta.

Rat koji je počeo habsburškim povodom habsburšku je monarhiju i sahranio: 1918. godine carevina se raspala, a poslednji car Karlo otišao je u izgnanstvo. Tako se, posle šest i po vekova, završila vladavina porodice koja je od jastrebovog gnezda u švajcarskim brdima, ne mačem nego venčanim prstenom, sagradila carstvo nad kojim sunce dugo — veoma dugo — nije zalazilo.