Proboj Solunskog fronta — kada je Srbija krenula kući

U jesen 1915. godine Srbija je pregažena. Napale su je istovremeno tri carevine — Austrougarska, Nemačka i Bugarska — i nijedna vojska na svetu ne bi mogla da odoli tolikoj sili. Ali srpska vojska tada je donela odluku kakvu istorija retko pamti: nije se predala. Umesto kapitulacije, vojska i deo naroda, zajedno sa ostarelim kraljem Petrom, krenuli su usred zime u povlačenje preko zavejanih planina Albanije, ka moru.

Cena je bila strahovita — desetine hiljada ljudi ostalo je zauvek u snegovima i klancima. Preživele su savezničke lađe prevezle na grčko ostrvo Krf, gde su se, uz more i sunce, polako vraćali u život. Toliko je iscrpljenih vojnika umrlo prvih nedelja da su sahranjivani u talase kraj ostrvceta Vida — otuda i stih o „Plavoj grobnici“.

I upravo tu počinje naša priča: vojska koja je sve izgubila nije sanjala ni o čemu drugom osim o jednom — o povratku kući.

Front koji su zvali „bašta“

Oporavljena i nanovo naoružana, srpska vojska prebačena je 1916. godine na Solunski front — liniju koja se protezala kroz planine Makedonije, gde su saveznici (Srbi, Francuzi, Britanci, Grci i drugi) stajali naspram bugarskih i nemačkih snaga. Već te jeseni Srbi su izvojevali čuvenu pobedu na Kajmakčalanu, vrhu visokom preko 2.500 metara, i prvi put posle povlačenja stali na tlo svoje otadžbine.

A onda — dve godine čekanja. Front se ukopao u planine i mirovao toliko da su ga zlobnici po savezničkim prestonicama zvali „solunska bašta“, a vojnike „baštovanima“. Malo ko je slutio da će upravo iz te „bašte“ krenuti udarac koji će presuditi čitavom svetskom ratu.

Petnaesti septembar 1918.

Plan proboja skovan je za najteži mogući deo fronta: Dobro polje, planinski greben koji su Bugari utvrđivali pune dve godine i smatrali neosvojivim. Baš zato ih je udar tu najmanje čekao. Glavnu ulogu dobile su dve srpske armije, a među njima i Druga armija vojvode Stepe Stepanovića, uz snažnu podršku francuskih divizija i artiljerije. Vrhovni zapovednik savezničkih snaga, francuski general Franše d’Epere, verovao je u srpsku vojsku možda i više nego iko drugi.

Posle artiljerijske pripreme od koje se, po svedočenjima, „planina dimila kao vulkan“, u zoru 15. septembra 1918. srpska pešadija jurnula je uz vrleti Dobrog polja. Do večeri, neprobojni front bio je — probijen.

Marš koji konjica nije mogla da prati

Ono što je usledilo zadivilo je i saveznike i neprijatelje. Srpski vojnici nisu napredovali — oni su leteli. Kroz planine, bez odmora, često ispred sopstvene komore sa hranom, prelazili su i po više desetina kilometara dnevno. Sam Franše d’Epere kasnije je zapisao da operacije nisu mogle da prate predviđenu brzinu — jer su srpski pešaci bili brži od nje. Svaki vojnik je znao: iza sledeće planine je kuća.

Posledice proboja stizale su jedna za drugom, brže nego što su i najsmeliji planeri sanjali. Bugarska je kapitulirala već 29. septembra — kao prva od Centralnih sila. Za njom se urušio čitav balkanski zid: 1. novembra 1918. srpska konjica ujahala je u oslobođeni Beograd. Deset dana kasnije, 11. novembra, kapitulirala je i Nemačka — Prvi svetski rat bio je gotov.

Šta nam govori ova priča

Vojni istoričari se i danas slažu da je proboj Solunskog fronta bio jedan od odlučujućih udaraca koji su ubrzali kraj najvećeg rata koji je svet dotad video. Ali za Srbiju je on značio i nešto mnogo ličnije: da se priča koja je počela porazom, izbeglištvom i „Plavom grobnicom“ završila povratkom kući, uz pesmu „Tamo daleko“ koja se s Krfa i Soluna vratila zajedno s vojskom.

Zato se proboj i danas pamti ne samo kao vojnički podvig, već kao svedočanstvo o tome šta može vojska koja tačno zna zašto se bori. Kako je zapisao jedan francuski oficir, gledajući srpske pešake kako nestaju u planinama ka severu — takav juriš mogla je da izvede samo vojska kojoj je cilj bio: kuća.