Tjudori — dinastija koja je promenila Englesku

Malo koja vladarska porodica stala je u tako kratko vreme, a ostavila tako dubok trag. Tjudori su Engleskom vladali svega 118 godina — tri generacije, pet krunisanih glava — a za to vreme zemlja se promenila iz korena: iz građanskog rata izašla je ujedinjena, raskinula je sa moćnim Rimom, porazila najveću flotu sveta i iznedrila Šekspira. A sve je počelo na jednom blatnjavom polju.

Kruna iz blata Bosvorta

Englesku je u 15. veku, iscrpljenu porazom u Stogodišnjem ratu, razdirao građanski rat dveju grana kraljevske porodice — Lankastera i Jorka. Pošto je jednima u grbu bila crvena, a drugima bela ruža, sukob je upamćen pod imenom koje zvuči mnogo nežnije nego što je bio: Rat ruža.

Tridesetogodišnjem klanju kraj je učinio Henri Tjudor, velški plemić sa prilično tankim pravom na presto. U bici kod Bosvorta 1485. godine porazio je kralja Ričarda III — koji je, po predanju, poginuo nudeći “kraljevstvo za konja” — i krunisan je kao Henri VII. A onda je povukao potez vredniji od deset bitaka: oženio se Elizabetom od Jorka, naslednicom protivničke kuće. Crvena i bela ruža spojile su se u novu, tjudorsku ružu — i rat je bio gotov.

Kralj sa šest žena

Henri VII je bio štedljiv i oprezan graditelj države, ali njegova slava bledi pred sinom. Presto je, posle smrti starijeg brata Artura, nasledio Henri VIII — vladar koga istorija pamti po tome što se ženio šest puta. Sudbinu njegovih žena engleski đaci i danas uče kroz brojalicu: razvedena, pogubljena, umrla, razvedena, pogubljena, preživela.

Iza te mračne brojalice krila se opsesija koja je promenila istoriju: Henriju je očajnički trebao muški naslednik. Kada mu papa nije dozvolio razvod od prve žene, Henri je 1534. godine učinio nezamislivo — odvojio je englesku crkvu od Rima i sebe proglasio njenim poglavarem. Tako je jedna bračna kriza prerasla u versku revoluciju čije se posledice osećaju do danas.

Porodično stablo

A ironija je htela da posle svih šest brakova Henri ostavi troje dece — i da ga nasledi svako od njih, jedno za drugim.

Troje dece — tri Engleske

Prvo je na presto seo dugo čekani sin, Edvard VI. Krunisan je sa devet godina, a umro sa svega petnaest — dečak-kralj koji nije stigao da vlada. (Posle njega je na prestolu devet dana provela njegova rođaka Lejdi Džejn Grej, “devetodnevna kraljica” — najkraća vladavina u engleskoj istoriji.)

Zatim je krunu ponela Marija I, kći one prve, odbačene žene. Rešena da zemlju vrati katoličkoj veri, progonila je protestante toliko surovo da je zapamćena kao “Krvava Meri”. Vladala je svega pet godina.

A onda je došla Elizabeta — kći pogubljene Ane Bolen, devojčica koju je otac proglasio nezakonitom i koja je mladost provela u strahu za sopstvenu glavu. Upravo je ona postala jedan od najvećih vladara u istoriji Engleske. Za četrdeset pet godina njene vladavine Engleska je porazila “nepobedivu” špansku Armadu 1588. godine, njeni moreplovci oplovili su svet, a u londonskim pozorištima igrali su se komadi izvesnog Vilijama Šekspira. To doba i danas se zove elizabetansko — zlatni vek Engleske.

Kraj dinastije

Elizabeta se, uprkos bezbrojnim proscima, nikada nije udala — ušla je u legendu kao “kraljica devica” koja je govorila da je udata za Englesku. Kada je umrla 1603. godine, sa njom se ugasila i dinastija koju je njen deda osvojio mačem kod Bosvorta.

Kruna je tada prešla škotskom kralju Džejmsu Stjuartu — praunuku one Margarete Tjudor koju je Henri VII davno udao u Škotsku. Porodica koja je stigla na presto iz blata jednog bojišta otišla je sa njega mirno, spojivši usput dve krune: engleski i škotski presto od tada nosi isti vladar. A tjudorska ruža, crveno-bela, i danas stoji u grbu Ujedinjenog Kraljevstva — uspomena na dinastiju koja je od ostrva na rubu Evrope napravila silu koja će uskoro vladati okeanima.