Putovanje na kraj sveta — kako je Kolumbo slučajno otkrio Ameriku

Zamislite da se otisnete na pučinu, a da ne znate ni koliko je put dug, ni šta vas na kraju čeka — ni da li kraj uopšte postoji. Upravo na takvo putovanje krenula su, 3. avgusta 1492. godine, tri mala broda iz španske luke Palos. Zvali su se Santa Marija, Ninja i Pinta, a na njima je bilo oko devedeset ljudi. Njihov zapovednik, Đenovljanin Kristifor Kolumbo, imao je neobičan plan: da do Indije, zemlje začina i svile, ne plovi na istok, oko Afrike, nego pravo na zapad — preko otvorenog okeana kojim dotad niko nije prošao.

Ne, nije dokazivao da je Zemlja okrugla

Oko Kolumba se vekovima plete jedna zabluda: da je krenuo na put kako bi dokazao da je Zemlja okrugla, dok su svi ostali verovali da je ravna. Istina je sasvim drugačija. Obrazovani ljudi su još od antičke Grčke znali da je Zemlja lopta — grčki naučnik Eratosten joj je još u 3. veku pre nove ere prilično tačno izmerio obim.

Spor nije bio u obliku Zemlje, nego u njenoj veličini. Kolumbo je, računajući pogrešno, verovao da je okean između Evrope i Azije uzak — svega nekoliko nedelja plovidbe. Učeni ljudi na španskom dvoru tvrdili su da je mnogo širi i da nijedan brod ne može poneti dovoljno hrane i vode za takav put. I bili su u pravu! Kolumba i njegovu posadu od sigurne propasti spasilo je samo jedno: to što se na pola puta, tamo gde ju je najmanje očekivao, isprečila čitava jedna nepoznata kopnena masa.

Trideset tri dana bez kopna na vidiku

Plovidba je trajala duže nego što je iko na brodovima očekivao. Dani su prolazili, zalihe se topile, a kopna niotkuda. Posada je postajala sve nemirnija — po nekim svedočanstvima, bili su na korak od otvorene pobune i zahtevali da se brodovi okrenu nazad. Kolumbo je, kažu, vodio dva računa pređenog puta: tačan za sebe i „ulepšan“ za posadu, da se mornari ne bi uplašili koliko su daleko od kuće.

A onda, u noći između 11. i 12. oktobra 1492, sa Pinte se prolomio povik. Mornar Rodrigo de Triana ugledao je na mesečini obrise kopna. Ujutru su se iskrcali na malo ostrvo u današnjim Bahamima, koje su domoroci zvali Gvanahani, a Kolumbo ga odmah prekrstio u San Salvador. Bio je ubeđen da je stigao do ostrva nadomak Indije — zato je ljude koje je tamo zatekao nazvao „Indijancima“. Ta greška u imenu održala se, evo, više od pet stotina godina.

Kapetan koji nije znao šta je otkrio

Najneobičniji deo priče tek sledi: Kolumbo nikada nije saznao šta je zapravo pronašao. Plovio je preko okeana još tri puta, obišao mnoga ostrva i obale Srednje i Južne Amerike — i do same smrti, 1506. godine, tvrdoglavo verovao da je sve vreme bio u Aziji, samo što nikako ne uspeva da pronađe put do njenih bogatih gradova.

Da je reč o sasvim novom kontinentu, prvi je jasno napisao drugi moreplovac, Amerigo Vespuči. Zato novi svet danas i ne nosi Kolumbovo ime, nego njegovo — Amerika.

Susret dva sveta

Kolumbovo putovanje danas se često uzima kao granica između srednjeg i novog veka, i to s razlogom. Posle 1492. godine svet više nije bio isti: dve polovine planete, koje hiljadama godina nisu znale jedna za drugu, odjednom su se srele. Iz Amerike su u Evropu stigli krompir, kukuruz, paradajz i kakao — namirnice bez kojih danas ne umemo da zamislimo trpezu. Iz Evrope su u Ameriku stigli konji, točak i pismo, ali, nažalost, i bolesti i osvajači koji će starosedeocima doneti ogromna stradanja.

Zato istoričari danas na Kolumbovo putovanje ne gledaju samo kao na slavan podvig, već i kao na početak jedne od najbolnijih promena u istoriji. Ali jedno je sigurno: onog oktobarskog jutra 1492. godine, svet je — za sve, i za dobro i za zlo — postao jedan.