Smrt admirala i brod koji je obišao svet

Tri broda plovila su pučinom koju je Magelan nazvao Tihim morem — i koja kao da nije imala kraj. Nedelja za nedeljom, mesec za mesecom: ni ostrva, ni oblaka, ni ptice.

Glad kakvu more ne pamti

Pigafeta je u dnevniku zapisao redove od kojih se i danas ledi krv: dvopek se pretvorio u prah pun crva, voda je požutela i zaudarala. Posada je jela piljevinu, kožne opasače kuvane u morskoj vodi — a pacov se na brodu prodavao za pola zlatnog dukata, i još se smatralo da je kupac dobro prošao. Skorbut, bolest od nedostatka voća i povrća, odnosio je čoveka za čovekom.

Posle tri meseca i dvadeset dana takvog putovanja, 6. marta 1521, sa jarbola se prolomio krik: zemlja! Ostrvo Guam, pa nedugo zatim — Filipini. Sveža hrana, voda, spas. Magelan je bio na domaku cilja: začinska ostrva ležala su tik na jugu. Prvi čovek u istoriji gotovo je sklopio krug oko planete.

Strela na plaži Maktana

A onda je veliki moreplovac napravio grešku kakvu okean nikada ne bi — umešao se u tuđu svađu na kopnu. Sprijateljivši se sa vladarem ostrva Sebu, obećao je da će mu pokoriti neposlušnog suseda, poglavicu Lapu-Lapua sa ostrvca Maktan. Pošao je lično, sa svega šezdesetak ljudi, siguran da će oklopi i puške same završiti posao.

Nisu. U plićaku Maktana, 27. aprila 1521, dočekale su ih stotine ratnika. Gađali su noge, jedino što oklop nije štitio. Magelan je pao u vodi, boreći se do poslednjeg da zaštiti povlačenje svojih ljudi. Telo mu nikada nije vraćeno. Na Filipinima se i danas Lapu-Lapu slavi kao prvi junak otpora osvajačima — ista plaža, dva heroja, zavisi s koje strane gledaš.

Osamnaest ljudi i tovar karanfilića

Od posade je ostalo premalo za tri broda, pa je Konsepsion spaljen. Preostala dva su ipak stigla do začinskih ostrva i nakrcala karanfilić. Trinidad je prokišnjavao i pao Portugalcima u ruke; sav teret nade poneo je poslednji brod — mala Viktorija, pod komandom Baska Huana Sebastijana Elkana.

Elkano je izabrao put oko Afrike — kroz portugalske vode, gde bi zarobljavanje značilo propast — pa je mesecima izbegavao svaku luku. Glad je opet kosila. Šestog septembra 1522, gotovo tačno tri godine posle polaska, Viktorija je uplovila u špansku luku: jedan brod od pet, osamnaest ljudi od 270, iscrpljenih do kostiju — ali prvih na svetu koji su oplovili Zemlju. Prodati karanfilić iz njenog trupa isplatio je, kažu, celu ekspediciju.

Dan koji je nestao

I za kraj, sitnica od koje je učenim ljudima tog doba stao mozak: Pigafeta je celim putem uredno vodio dnevnik, a kad su pristali — ispostavilo se da mu „fali“ jedan dan. Nije pogrešio: ploveći stalno na zapad, za suncem, putnici su neprimetno „izgubili“ dan. Bio je to prvi praktičan dokaz da se Zemlja okreće — i razlog što danas postoji datumska granica.

Pet brodova, tri godine, jedna luda ideja. Svet posle Viktorije više nije bio isti — prvi put u istoriji, čovek ga je izmerio sopstvenim putovanjem.