Pet brodova i jedna luda ideja

U proleće 1518. godine pred mladog španskog kralja Karla izašao je čovek kome se u Portugaliji smejala cela dvorska svita: omalen, ćutljiv vojnik hromog kolena, po imenu Fernando Magelan. Nosio je ideju zbog koje su ga kod kuće proglasili budalom — i mapu za koju se šuškalo da krije tajnu.

Začin skuplji od zlata

Da bismo razumeli zašto je ta ideja uopšte nekog zanimala, treba znati šta je tada značio biber. Začini sa dalekih Molučkih ostrva — biber, karanfilić, muskatni orah — bili su u Evropi bukvalno vredniji od zlata iste težine. Ko drži put do začina, drži najveće bogatstvo sveta. A taj put — oko Afrike — držali su Portugalci.

Španija je po ugovoru smela da plovi samo na zapad. Ali na zapadu je, znalo se od Kolumba, ležala Amerika — ogroman zid od kopna preko koga se na istok nije moglo. Osim ako…

Ideja u koju niko nije verovao

Osim ako negde na jugu tog beskrajnog kopna ne postoji prolaz. Tesnac kroz koji bi brod mogao da se provuče iz Atlantika u ono nepoznato more sa druge strane, pa dalje — do začina. Magelan se kleo da prolaz postoji i da zna gde je.

Portugalski kralj ga je odbio, i to uvredljivo. I tako je Magelan učinio ono što se u njegovoj domovini nikada nije opraštalo: ponudio je svoje znanje najvećem takmacu. Kralj Karlo mu je dao pet brodova — Trinidad, San Antonio, Konsepsion, Viktoriju i Santjago — i oko 270 ljudi posade, sakupljene sa svih strana: Španaca, Portugalaca, Italijana, Grka… Među njima i mladog Italijana Antonija Pigafetu, koji će voditi dnevnik — i kome dugujemo gotovo sve što o ovom putovanju znamo.

Dvadesetog septembra 1519. flota je isplovila. Malo ko od tih ljudi je slutio da kreću na najduže putovanje u istoriji čovečanstva — i da se većina nikada neće vratiti.

Neprijatelji na sopstvenim brodovima

Magelanova najveća briga nisu bile oluje. Bili su to njegovi sopstveni kapetani. Španski oficiri nisu podnosili da im zapoveda Portugalac — stranac, prebeg, miljenik na silu. Šaputalo se po palubama, razmenjivali su se pogledi i poruke. Magelan je ćutao, gledao i čekao.

Flota je prešla Atlantik, provirila u svako zaliv južnoameričke obale — jer prolaz je mogao biti bilo gde — i što je zima (na jugu sveta zima stiže u maju!) bivala bliža, to je hladnija bivala i posada. Hrana se tanjila, obala je postajala sve pustija, a od prolaza ni traga.

Krajem marta 1520. Magelan je odlučio da prezimi u ledenom, sumornom zalivu San Hulijan. Smanjio je sledovanja. To je bila kap koja je prelila čašu.

U noći uoči Uskrsa, španski kapetani su udarili. Do jutra su tri od pet brodova bila u rukama pobunjenika. Magelan, sa svega dva broda i šačicom vernih ljudi, stajao je pred izborom: slomiti pobunu — ili završiti u okovima, a možda i na dnu mora.

Šta je učinio te noći, pričaćemo u sledećem delu.