Velika seoba Srba — kada se ceo narod pokrenuo na sever

U istoriji svakog naroda postoje događaji posle kojih ništa više nije isto. Za srpski narod jedan od takvih događaja zbio se 1690. godine, kada su se desetine hiljada ljudi — sa decom, stokom, crkvenim knjigama i moštima svetitelja — pokrenule na sever, preko Save i Dunava, u nepoznato. Istorija ju je zapamtila kao Veliku seobu Srba.

Rat koji je probudio nadu

Da bismo razumeli seobu, moramo se vratiti nekoliko godina unazad. Godine 1683. ogromna osmanska vojska doživela je katastrofalan poraz pod Bečom. Ohrabrene pobedom, hrišćanske sile — Austrija, Poljska, Mletačka republika, a kasnije i Rusija — udružile su se u Svetu ligu i krenule u veliki protivnapad na Osmansko carstvo.

Austrijska vojska je napredovala neverovatnom brzinom: 1686. pala je Budimpešta, 1688. Beograd, a habzburški odredi prodrli su duboko na jug — sve do Skoplja i Prizrena. Za Srbe, koji su tada već tri veka živeli pod osmanskom vlašću, izgledalo je da kuca čas oslobođenja. Mnogi su se pridružili austrijskim snagama kao dobrovoljci i ustanici; na čelu naroda stajao je pećki patrijarh Arsenije III Čarnojević, koji se otvoreno svrstao uz hrišćansku vojsku.

A onda se ratna sreća okrenula. Francuska je napala Austriju sa zapada, pa je Beč morao da povuče deo snaga sa Balkana. Osmanska vojska je krenula u protivudar i početkom 1690. povratila izgubljene teritorije. Za narod koji se otvoreno pridružio neprijatelju sultana, to je značilo samo jedno: odmazdu.

Zbeg koji je postao seoba

Ono što je počelo kao povlačenje pred vojskom, preraslo je u pokret kakav ovi prostori dotad nisu videli. Sa juga, iz Stare Srbije, s Kosova i Metohije, iz Raške i Makedonije, kolone izbeglica slivale su se ka severu, prateći austrijsku vojsku u povlačenju. Nisu bežali samo pojedinci — kretale su se čitave porodične zadruge, sela, sveštenstvo sa crkvenim dragocenostima. Monasi su nosili i mošti kneza Lazara, koje su iz manastira Ravanice prenete na sever.

Koliko je ljudi krenulo na taj put, tačno se ne zna — savremeni izvori pominju „više od 37.000 porodica“, ali istoričari se spore oko toga koliko je ta brojka pouzdana. Kako god računali, reč je o desetinama, a po nekim procenama i o više od sto hiljada duša. Za ono vreme — ogroman pokret stanovništva.

U leto 1690. glavnina zbega našla se kod Beograda, pred rekama koje su delile dva carstva. Tu je patrijarh Arsenije sazvao crkveno-narodni sabor, na kom je odlučeno da se od austrijskog cara zatraže garancije: ako narod već prelazi pod njegovu vlast, mora znati pod kojim uslovima.

Carske privilegije — povelja jednog naroda

Odgovor je stigao u obliku dokumenta koji će oblikovati život Srba severno od Save i Dunava u naredna dva veka. Car Leopold I izdao je 21. avgusta 1690. privilegiju kojom je Srbima u Habzburškoj monarhiji zajemčio slobodu pravoslavne vere, pravo da sami biraju svog arhiepiskopa i crkvenu samoupravu — što je u ono doba, u strogo katoličkoj carevini, bio krupan ustupak.

Te privilegije, kasnije više puta potvrđivane i dopunjavane, postale su svojevrsna povelja srpskog naroda u Monarhiji. Oko crkve, jedine priznate narodne ustanove, okupljao se celokupan javni život: škole, štamparije, zadužbine. Karlovačka mitropolija postaće duhovno i kulturno središte iz kog će u 18. i 19. veku izrasti nosioci srpske građanske kulture.

Novi život na novom ognjištu

Sam prelazak, naravno, nije ličio na svečanost. Izbeglice su se naseljavale po Sremu, Bačkoj, Banatu, oko Budima i Sentandreje, često u opustošene i močvarne krajeve, uz glad, bolesti i nepoverenje lokalnih vlasti. Mnogi su se nadali da je odlazak privremen — da će se, čim Austrija povrati Balkan, vratiti na stara ognjišta. Ta nada se nikada nije ostvarila. Granica dva carstva ustalila se upravo na Savi i Dunavu, a privremeni zbeg pretvorio se u trajno preseljenje.

Vremenom su se doseljenici snašli i ukorenili. Srbi su u Monarhiji postali graničari — vojnici koji su u zamenu za zemlju i slobode čuvali dugačku vojnu granicu prema Osmanskom carstvu. Sentandreja, gradić na Dunavu severno od Budima, u jednom trenutku imala je pretežno srpsko stanovništvo i do danas je ostala simbol te seobe.

Trag koji se i danas vidi

Velika seoba iz 1690. (a za njom i druga seoba 1739, posle novog austrijsko-turskog rata) temeljno je izmenila raspored srpskog naroda. Težište narodnog života pomerilo se sa juga ka severu — a krajevi današnje Vojvodine, sa svojim crkvama, manastirima Fruške gore i varošima, postali su prostor gde će se u narednim vekovima roditi srpsko građanstvo, školstvo i moderna kultura.

O tome koliko duboko je seoba urezana u narodno pamćenje svedoči i umetnost: čuvena slika Paje Jovanovića „Seoba Srba“ s kraja 19. veka, sa patrijarhom na konju ispred nepregledne kolone naroda, i danas je jedna od najprepoznatljivijih slika u srpskoj istoriji umetnosti. A roman „Seobe“ Miloša Crnjanskog, inspirisan sudbinom tih ljudi „rasutih kao pleva“, spada u sam vrh srpske književnosti.

Malo je događaja koji tako jasno pokazuju da istoriju ne čine samo bitke i vladari — ponekad je njen glavni junak čitav narod u pokretu.