Tutankamon — dečak-faraon koga je proslavila smrt

Da je nekim čudom mogao da zaviri u budućnost, faraon Tutankamon bi se verovatno najviše iznenadio sopstvenoj slavi. Za života je bio vladar od koga se malo očekivalo i koji je malo stigao da uradi: na presto Egipta seo je kao dete od kojih devet godina, a umro je pre nego što je napunio dvadesetu, još oko 1323. godine pre nove ere. Moćniji naslednici potrudili su se da mu ime izbrišu sa spomenika. I upravo mu je taj zaborav, tri hiljade godina kasnije, doneo besmrtnost.

Dolina u kojoj su svi kopali

Egipatski faraoni Novog carstva sahranjivani su u Dolini kraljeva, pustinjskom klancu na zapadnoj obali Nila, u grobnicama usečenim u stenu i punim blaga za zagrobni život. Blago, naravno, privlači lopove — i praktično sve grobnice u Dolini opljačkane su još u starom veku. Kada su krajem 19. i početkom 20. veka arheolozi prekopali dolinu uzduž i popreko, zaključak je glasio: tu više nema šta da se nađe.

Jedan čovek nije mislio tako. Engleski arheolog Hauard Karter bio je uveren da se u dolini krije još jedna, nikad pronađena grobnica — grobnica zaboravljenog mladog faraona čije se ime tek ponegde pominjalo. Godinama je, o trošku svog pokrovitelja lorda Karnarvona, sistematski raščišćavao dolinu do stene. Sezone su prolazile, nalaza nije bilo, i Karnarvon je 1922. poručio da plaća još samo jednu, poslednju sezonu.

Stepenik u pesku

Četvrtog novembra 1922. godine, samo nekoliko dana po početku te poslednje sezone, radnici su ispod ostataka starih radničkih koliba naišli na stepenik usečen u stenu. Pa još jedan. Stepenište je vodilo do zazidanih vrata sa netaknutim pečatima.

Karter je poslao telegram Karnarvonu da odmah dođe iz Engleske, i tri nedelje kasnije, 26. novembra, probio je mali otvor u drugim vratima i proturio sveću u tamu. Iza njega je nestrpljivi Karnarvon upitao: „Vidite li nešto?“ Karterov odgovor ušao je u istoriju arheologije: „Da — čudesne stvari.“

Pred njima je bila jedina gotovo netaknuta faraonska grobnica ikada pronađena: četiri prostorije sa više od pet hiljada predmeta — pozlaćene kočije, prestoli, kreveti, kipovi, nakit, oružje, odeća, čak i posude sa hranom za onaj svet. U pogrebnoj komori, u tri kovčega uglavljena jedan u drugi (poslednji od čistog zlata, težak više od sto kilograma), ležala je faraonova mumija sa zlatnom posmrtnom maskom — danas verovatno najprepoznatljivijim predmetom starog sveta.

Svetska groznica i „faraonova kletva“

Vest je munjevito obišla planetu i izazvala pravu „tutmaniju“: novine su se otimale o izveštaje, turisti hrlili u Egipat, a egipatski motivi preplavili modu, nakit i arhitekturu. Karteru je samo za pažljivo raščišćavanje i popisivanje grobnice trebalo čitavih deset godina — posao koji se i danas smatra uzorom strpljive arheologije.

Slavi je doprinela i priča o „faraonovoj kletvi“: kada je lord Karnarvon nepunih pet meseci po otvaranju grobnice umro u Kairu od infekcije, novine su lansirale priču da se faraon sveti onima koji su mu narušili mir. Zvuči jezivo — dok se ne pogleda spisak: Karter, koji je u grobnici proveo deset godina, mirno je doživeo 64. godinu, a velika većina prisutnih na otvaranju živela je još decenijama.

Mali faraon, velika pouka

Ironija Tutankamonove sudbine i danas oduševljava istoričare: velike faraone, graditelje ogromnih hramova, opljačkali su lopovi još u starom veku — a beznačajni dečak-faraon, čiju su malu grobnicu svi zaboravili i čiji je ulaz slučajno zatrpan šutom, dočekao je dvadeseti vek netaknut. Zahvaljujući tome, on je danas prozor kroz koji celo čovečanstvo gleda u sjaj starog Egipta.