Maraton — dan kada je šačica Atinjana zaustavila carstvo

Ravnica kod Maratona, tridesetak kilometara od Atine, jednog jutra 490. godine pre nove ere bila je puna persijskih šatora. Nasuprot njima, na obronku, stajalo je oko devet hiljada Atinjana i hiljadu njihovih saveznika iz malog grada Plateje. Persijanaca je bilo najmanje dvaput više, a iza njih je stajalo carstvo koje se prostiralo od Egipta do Indije.

Zašto je car uopšte došao

Nekoliko godina ranije grčki gradovi u Maloj Aziji digli su ustanak protiv persijske vlasti, a Atina im je poslala pomoć — svega dvadesetak brodova. Ustanak je ugušen, ali persijski car Darije nije zaboravio. Predanje kaže da je naredio slugi da mu svakog dana pred večeru triput ponovi: „Gospodaru, seti se Atinjana.”

Kaznena vojska stigla je 490. godine pre nove ere. Usput je razorila grad Eretriju, a stanovnike odvela u ropstvo. Zatim se iskrcala kod Maratona, na mestu koje su Persijancima pokazali njihovi grčki saveznici — bilo je pogodno za konjicu.

Trkač koji je stigao prekasno

Atina je odmah poslala glasnika u Spartu da traži pomoć. Glasnik po imenu Filipid pretrčao je oko 240 kilometara za dva dana — što je i po današnjim merilima izuzetan podvig. Spartanci su obećali pomoć, ali tek pošto se završi verski praznik. Do bitke nisu stigli.

Atinjani su tako ostali sami sa malenom Platejom uz sebe. Njihovi zapovednici su se podelili: jedni su hteli da čekaju u gradu, drugi da napadnu odmah. Presudio je vojskovođa Miltijad, koji je znao kako Persijanci ratuju jer je i sam nekada bio njihov podanik.

Osam stadija trčeći

Miltijad je namerno oslabio sredinu svoje bojne linije i ojačao krila. Kada su Grci krenuli, poslednjih nekoliko stotina metara pretrčali su u punom oklopu — da bi se što kraće zadržali u dometu persijskih strelaca. Herodot piše da su Persijanci pomislili da su Atinjani poludeli, jer su jurišali bez konjice i bez strelaca.

U sredini je grčka linija popustila, baš kao što je Miltijad i računao. Ali su jaka krila razbila protivnika, okrenula se ka sredini i uhvatila persijsku vojsku u klešta. Persijanci su se dali u beg ka brodovima. Herodot navodi da je poginulo 192 Atinjanina i oko 6.400 Persijanaca — brojka koja je verovatno uvećana, ali koja govori o razmerama poraza.

Priča o trkaču — i istina o njoj

Najpoznatija priča o Maratonu kaže da je vojnik otrčao do Atine, doviknuo „Radujte se, pobedili smo!” i pao mrtav. Ta priča se, međutim, ne nalazi kod Herodota; zapisana je tek nekoliko vekova kasnije i verovatno je nastala mešanjem sećanja na Filipidov trk do Sparte.

Ono što se zaista dogodilo možda je i zanimljivije: cela atinska vojska, odmah posle bitke, prešla je put do grada u jednom danu, da bi stigla pre persijskih brodova koji su plovili ka Atini. Kada su Persijanci uplovili u zaliv, na obali ih je dočekala ista ona vojska koju su tog jutra ostavili kod Maratona. Odustali su i vratili se kući.

Šta je Maraton značio

Persijsko carstvo od tog poraza nije oslabilo — vratiće se deset godina kasnije, mnogo jače, i tada će Grci morati da se bore kod Termopila i Salamine. Ali Maraton je pokazao nešto što se do tada činilo nemogućim: da se najveća sila sveta može poraziti.

Kada su 1896. godine u Atini organizovane prve moderne Olimpijske igre, uvedena je i trka duga oko 40 kilometara, tačno na tom putu. Danas se maraton trči u svakom većem gradu na svetu — i svaki od tih trkača, znao to ili ne, ponavlja put jednog glasnika iz 490. godine pre nove ere.