Aleksandar Veliki

Sa dvadeset godina postao je kralj. Sa trideset je vladao carstvom koje se prostiralo od Grčke do Indije. Nikada nije izgubio bitku — a umro je pre nego što je napunio trideset tri godine.

Aristotelov đak

Aleksandar je rođen 356. godine pre nove ere kao sin makedonskog kralja Filipa II, koji je Makedoniju od zabačene kraljevine pretvorio u gospodara Grčke. Filip je sinu obezbedio najboljeg mogućeg učitelja — samog Aristotela. Od njega je Aleksandar poneo ljubav prema Homeru: priča se da je “Ilijadu” držao pod jastukom, uz mač, i da je sebe zamišljao kao novog Ahila.

Pohod bez presedana

Kada je 334. godine pre nove ere sa oko 40.000 vojnika prešao u Malu Aziju, malo ko je verovao da će mladi kralj srušiti ogromno Persijsko carstvo. A on je upravo to učinio — nizom pobeda kod Granika, Isa i Gaugamele slomio je vojsku cara Darija III i zauzeo Vavilon, Suzu i Persepolj. Usput je osvojio Egipat, gde su ga dočekali kao oslobodioca i faraona, i gde je osnovao Aleksandriju — grad koji će postati najveće središte učenosti starog sveta.

Njegova vojska stigla je sve do reke Ind, u današnjem Pakistanu. Tek tamo se pohod zaustavio — ne zbog poraza, nego zato što su iscrpljeni vojnici, posle deset godina i desetina hiljada pređenih kilometara, odbili da idu dalje.

Kratak život, dugo nasleđe

Aleksandar je umro u Vavilonu 323. godine pre nove ere, najverovatnije od groznice, usred priprema za nove pohode. Carstvo su odmah razgrabile njegove vojskovođe. Ali ono što je ostalo pokazalo se trajnijim od granica: grčki jezik i kultura proširili su se čitavim Istokom i stopili sa lokalnim tradicijama. To razdoblje — helenizam — oblikovalo je svet u kome će kasnije nastati i Rimsko carstvo i hrišćanstvo.