Trka za Južni pol — pobednik sa psima, poraženi sa ponijima

Četrnaestog decembra 1911. godine petorica Norvežana zabola su zastavu u sneg na tački koju su danima merili i proveravali. Trideset četiri dana kasnije, na isto mesto stigla je i britanska grupa — i zatekla tuđi šator sa pismom. Kapetan Robert Skot je te večeri u dnevnik zapisao: „Veliki Bože, ovo je strašno mesto.”

Poslednja bela mrlja

Početkom 20. veka na karti sveta ostalo je malo neistraženog. Severni pol je bio na redu, pa Južni. Za nacije tog doba to nije bilo pitanje nauke nego prestiža.

Norvežanin Ruald Amundsen godinama je pripremao pohod na Severni pol. Kada je 1909. stigla vest da su ga Amerikanci već dostigli, promenio je cilj u tajnosti i o tome obavestio svet tek kad je isplovio — telegramom Skotu, koji je već bio na putu ka Antarktiku: „Krećem ka jugu.”

Dve potpuno različite zamisli

Amundsen je pristupio zadatku kao čovek koji je učio od onih koji tamo žive. Godine provedene među Inuitima naučile su ga tri stvari: da su psi najbolji za vuču po snegu, da je krzno bolje od vune i da se saonicama upravlja lakše nego što izgleda. Poveo je 52 psa i uzeo hranu bogatu mastima, sa dodatkom svežeg mesa protiv skorbuta.

Skot je poveo ponije, motorne saonice i pse — i računao da će ljudi na kraju sami vući saonice. Poniji nisu podnosili led, motori su se pokvarili prvih dana, a psi su korišćeni samo delimično. Njegova ekspedicija imala je i ozbiljan naučni program: nosili su sa sobom instrumente i uzorke stena.

Put ka jugu

Amundsen je bazu postavio u Kitovom zalivu, sto kilometara bliže polu nego Skot. Krenuo je 19. oktobra 1911. sa četvoricom ljudi i pronašao nov prolaz kroz planine preko glečera koji je nazvao Akselov. Prosečno su prelazili preko trideset kilometara dnevno i stigli na pol 14. decembra.

Ostali su tri dana da bi ponovljenim merenjima bili sigurni da su na tačnom mestu. Ostavili su šator, norvešku zastavu i pismo norveškom kralju — sa molbom da ga Skot prosledi, ako se oni ne vrate.

Povratak je prošao bez ijedne žrtve. Amundsen je u bazu stigao 25. januara 1912. godine, sa jedanaest pasa.

Šator sa pismom

Skotova grupa od petorice stigla je na pol 17. januara 1912. Videli su tragove saonica i pasa, pa zastavu. Fotografija koju su tog dana snimili prikazuje pet iscrpljenih ljudi bez ijednog osmeha.

Povratak je bio pakao. Bili su iscrpljeni, hrane je bilo premalo, a temperature su pale mnogo niže od očekivanih. Edgar Evans je umro prvi. Zatim je Lorens Outs, sa promrzlim stopalima i svestan da usporava ostale, jedne noći izašao iz šatora u mećavu uz rečenicu koja je ostala zapisana: „Izlazim napolje i možda me neće biti neko vreme.”

Preostala trojica umrla su u šatoru, jedanaest milja od skladišta sa hranom, zaustavljeni osmodnevnom mećavom. Skot je pisao dnevnik do kraja.

Zašto je jedan uspeo, a drugi nije

Kada su tela pronađena osam meseci kasnije, Britanija je Skota proglasila herojem koji je izgubio od surove prirode. Kasnija istraživanja pokazala su nešto prozaičnije: Amundsen je bolje planirao.

Njegova skladišta bila su obeležena nizom zastavica sa strane, da se ne mogu promašiti; Skotova samo jednom oznakom. Amundsen je nosio zalihe za mnogo više dana nego što je računao; Skot je računao tesno. Amundsen je poveo pet ljudi na saonicama za četiri; Skot je u poslednjem trenutku dodao petog čoveka opremi predviđenoj za četvoricu.

Ništa od toga ne umanjuje hrabrost Skotove grupe — ni naučne uzorke koje su, teške petnaest kilograma, vukli do samog kraja i koji su kasnije pomogli da se dokaže da je Antarktik nekada bio pokriven šumama.