Božićno primirje 1914 — noć kada su rovovi zapevali

Uoči Božića 1914. godine, na Zapadnom frontu u Flandriji, britanski vojnici su iz nemačkih rovova čuli pesmu. Bila je to „Stille Nacht” — „Tiha noć”. Kada je pesma prestala, neko je sa druge strane doviknuo na lošem engleskom da im čestita praznik. Ubrzo su, po celom tom delu fronta, iz rovova počeli da izlaze nenaoružani ljudi.

Rat koji je trebalo da traje do Božića

U avgustu 1914. godine u svim zaraćenim zemljama govorilo se da će vojnici biti kod kuće „do Božića”. Umesto toga, do decembra se front na zapadu ukopao u dve linije rovova od Severnog mora do švajcarske granice.

Uslovi su bili užasni: blato, pacovi, voda do kolena, leševi u ničijoj zemlji koje niko nije mogao da izvuče. Rovovi su na mnogim mestima bili udaljeni svega pedesetak metara — dovoljno blizu da se čuje razgovor sa druge strane.

Nekoliko dana pre praznika papa Benedikt XV javno je pozvao na privremeni prekid vatre. Sve vlade su to odbile.

Sveće na parapetima

Uveče 24. decembra nemački vojnici počeli su da postavljaju svećice i sitne jelke na ivicu rova. Britanci su isprva pomislili da je to zamka.

Zatim je počelo pevanje. Sa jedne strane „Stille Nacht”, sa druge „The First Noel”. Onda dozivanje, pa prvi ljudi koji su, nenaoružani, izašli u ničiju zemlju.

Ono što je usledilo zabeleženo je u stotinama pisama koje su vojnici poslali kućama — i baš zato o tome znamo toliko. Razmenjivali su cigarete, dugmad sa uniformi, kape, konzerve, čokoladu i sliku porodica. Zajedno su sahranjivali mrtve koji su nedeljama ležali između linija. Neki su ošišali jedni druge.

Na nekim mestima igran je i fudbal. Broj i oblik tih utakmica se preteruje — najverovatnije su bila improvizovana šutiranja lopte ili konzerve, a ne uređeni mečevi — ali ih pominje više nezavisnih pisama.

Koliko je to trajalo

Primirje nije bilo svuda. Procenjuje se da je obuhvatilo oko sto hiljada vojnika, uglavnom na britansko-nemačkom delu fronta. Na francuskom i belgijskom delu bilo ga je mnogo manje — tamo se ratovalo na sopstvenoj, okupiranoj zemlji, pa je gorčina bila veća.

Ponegde je trajalo samo Badnje veče, drugde ceo Božić, a na nekim delovima fronta i do Nove godine. Vojnici su se dogovarali kada će ponovo početi da pucaju, a ponekad su prvi hici namerno ispaljivani u vazduh.

Zašto se nikada nije ponovilo

Komande obe strane bile su zgrožene. U narednim godinama izdate su izričite naredbe kojima se svako bratimljenje sa neprijateljem tretiralo kao izdaja, uz pretnju vojnim sudom. Jedinice su pred praznike namerno rotirane, a artiljerija je dobijala naređenje da baš tih dana pojača vatru.

Već 1915. godine, posle otrovnog gasa i velikih pokolja kod Ipra i na Somi, ovakvo nešto više nije bilo zamislivo.

Šta nam ta noć govori

Božićno primirje nije zaustavilo rat i nije spaslo nijedan život na duže staze. Rat je trajao još četiri godine i odneo milione ljudi.

Ali je ostalo kao jedan od retkih trenutaka u istoriji koji nije naredila nijedna vlada i nijedan general. Napravili su ga obični ljudi, sami od sebe, u najgorem mogućem trenutku — i baš zato se pamti već više od jednog veka.