Titanik — brod koji nije smeo da potone

Desetog aprila 1912. godine iz engleskog Sautemptona isplovio je najveći brod koji je čovek do tada napravio. Bio je dug 269 metara, imao je devet paluba, restorane, teretanu, tursko kupatilo i sopstveni bazen. Novine su ga zvale nepotopivim. Pet dana kasnije ležao je na dnu Atlantika, sa oko 1.500 ljudi.

Brod kao plutajući grad

Titanik je pripadao britanskoj kompaniji Vajt star lajn i bio je drugi od tri broda iste klase. Njegova ideja nije bila brzina — ni jedan brod nije mogao da nadmaši konkurentske rekordere — nego raskoš.

Prva klasa imala je apartmane sa privatnim šetalištem, veliko stepenište sa staklenom kupolom i à la carte restoran. Treća klasa, u kojoj su putovali doseljenici koji su išli u Ameriku, bila je po tadašnjim merilima takođe iznenađujuće pristojna — sa toplom vodom i posteljinom.

Trup je bio podeljen na šesnaest vodonepropusnih odeljaka. Brod je mogao da pluta ako se napune četiri. To je bio razlog za priče o nepotopivosti — i za jedan detalj koji će se pokazati kobnim.

Čamaca za polovinu

Titanik je imao 20 čamaca za spasavanje, dovoljno za oko 1.180 ljudi. Na brodu je bilo oko 2.200 putnika i članova posade.

To nije bio previd. Tadašnji britanski propisi računali su broj čamaca prema tonaži broda, a ne prema broju putnika — i po tim pravilima Titanik je čak imao više čamaca nego što je zakon tražio. Verovalo se da čamci služe samo za prebacivanje putnika do broda koji dođe u pomoć, jer je Severni Atlantik pun brodova.

Jedanaest i četrdeset

U noći 14. aprila more je bilo neobično mirno, bez talasa koji se lome o ledene bregove i time ih odaju. Radio-operateri su tog dana primili nekoliko upozorenja o ledu; poslednje, najpreciznije, nije preneto na most jer su bili zatrpani privatnim telegramima putnika.

Osmatrač Frederik Flit ugledao je breg u 23.40. Prvi oficir je naredio zaokret i mašinu unazad. Brod se okrenuo — ali ne dovoljno. Led je prošao uz desni bok i na više mesta razdvojio spojeve limova. Voda je počela da ulazi u šest prednjih odeljaka. Jedan više nego što je brod mogao da izdrži.

Dva sata i četrdeset minuta

Konstruktor Tomas Endruz, koji je bio na brodu, izračunao je za nekoliko minuta da je potapanje neizbežno. Kapetan Edvard Smit naredio je spuštanje čamaca i slanje poziva u pomoć.

Evakuacija je bila spora i loše organizovana. Mnogi putnici nisu verovali da je brod u opasnosti i odbijali su da napuste toplu palubu. Nekoliko čamaca spušteno je poluprazno. Putnici treće klase teško su nalazili put kroz hodnike do gornjih paluba.

Brod je potonuo u 2.20 ujutru, prelomivši se na dva dela. Voda je bila oko dva stepena ispod nule — u njoj se preživljava petnaestak minuta. Brod Karpatija stigao je posle četiri sata i pokupio oko 700 preživelih.

Šta se posle promenilo

Istrage u Britaniji i SAD dovele su do niza pravila koja važe i danas: čamaca mora biti za svakog čoveka na brodu, vežbe evakuacije su obavezne, radio-veza mora da radi dvadeset četiri sata dnevno. Osnovana je i Međunarodna patrola za led, koja i danas prati ledene bregove u Atlantiku.

Olupina je pronađena tek 1985. godine, na dubini od 3.800 metara. Dva dela trupa leže oko 600 metara jedan od drugog. Brod se polako raspada — bakterije razgrađuju čelik — pa se procenjuje da će za nekoliko decenija od njega ostati samo mrlja rđe na dnu.