Albanska golgota — zima u kojoj je jedan narod prešao planine

U jesen 1915. godine Srbija je napadnuta sa tri strane odjednom: nemačke i austrougarske trupe sa severa, bugarska vojska sa istoka. Vojska se povlačila ka jugu, a onda je i taj put presečen. Ostao je jedan izlaz — preko planina Crne Gore i Albanije, po zimi, bez puteva i bez zaliha.

Odluka koju niko nije želeo da donese

Vrhovna komanda je krajem novembra stala pred izbor: kapitulacija ili povlačenje kroz krajeve u kojima nema ni hrane ni skloništa.

Odlučeno je da se ide. Sa vojskom je krenulo i mnoštvo civila — izbeglica koje su bežale pred okupacijom, među njima i deca. Sa kolonama je išao i kralj Petar I, star i bolestan, koji je odbio da bude prebačen na drugi način.

Poveden je i austrougarski zarobljenički kontingent, jer nije bilo koga da ih čuva; mnogi od njih stradali su usput zajedno sa Srbima.

Put

Kolone su išle u tri pravca — preko Crne Gore ka Skadru, dolinom Drima, i preko Peći i Prokletija. Snegovi su bili duboki, staze uske, a mnoge životinje su stradale na proplancima. Volovska kola morala su biti ostavljena već na početku, pa se sve nosilo na leđima ili konjima.

Hrane gotovo da nije bilo. Ljudi su jeli koru drveta, korenje i, kada bi crkla, i tegleću stoku. Uz glad i hladnoću išle su i bolesti — pegavi tifus, dizenterija, upala pluća. Neki delovi puta trajali su danima bez ijedne kuće.

Napadali su i naoružani odmetnici, koji su vrebali kolone po klancima.

Đaci 1300 kaplara i deca u koloni

Među onima koji su išli bilo je i nekoliko hiljada dečaka, regruta rođenih oko 1900. godine, koje je vlada namerno povukla iz zemlje da ne bi bili mobilisani u neprijateljsku vojsku ili odvedeni u logore.

Preživeli su, godinama kasnije, ostavili neke od najpotresnijih zapisa o tom putu. Mnogi njihovi vršnjaci ostali su na stazama.

More

Prve kolone stigle su na jadransku obalu — u Skadar, Drač i Valonu — krajem decembra. Tamo ih je čekalo novo iskušenje: saveznici su se sporili oko toga ko će i kako prebaciti izbeglice, a austrougarske podmornice napadale su brodove.

Konačno su savezničke, pre svega italijanske i francuske flote, prebacile preživele na grčko ostrvo Krf. Vojnici su bili toliko iscrpljeni da su mnogi umirali i po dolasku — na samom pragu spasa.

Umrle su, zbog nedostatka prostora, sahranjivali u more kod ostrva Vida. To mesto je pesnik Milutin Bojić nazvao Plavom grobnicom.

Brojevi

Procene se razlikuju, ali se uzima da je u povlačenju i neposredno posle njega stradalo oko 240.000 ljudi — vojnika i civila. Na Krf je stiglo oko 150.000 vojnika.

Ono što je usledilo

Na Krfu je vojska reorganizovana, opremljena i prebačena u Grčku, na Solunski front. Tamo je 1916. godine izvojevana i prva pobeda — na Kajmakčalanu.

Dve i po godine kasnije, 15. septembra 1918, ista ta vojska probila je front i za 45 dana prešla preko petsto kilometara, oslobodivši zemlju iz koje je izašla po snegu. Malo je vojski u istoriji koje su prošle takav put — od potpunog sloma do pobede.