Termopili — tri stotine Spartanaca na kapiji Grčke

Postoje bitke koje su dobijene, pa zaboravljene. I postoje bitke koje su izgubljene, a pamte se već dve i po hiljade godina. Bitka u klancu Termopili, u leto 480. godine pre nove ere, spada u ove druge — poraz koji je postao jedan od najslavnijih trenutaka u istoriji staroga sveta.

Carstvo kreće na zapad

Persijsko carstvo bilo je u to vreme najveća država koju je svet video: prostiralo se od Indije do Egipta. Njegov vladar, „car nad carevima“ Kserks, rešio je da kazni Grke, koji su njegovom ocu Dariju već naneli poraz kod Maratona, i pokrenuo je na Grčku ogromnu vojsku. Herodot, „otac istorije“, piše o milionima vojnika — današnji istoričari procenjuju da ih je realno bilo oko dvesta hiljada, što je za ono doba i dalje bila sila bez premca.

Grčka, podeljena na desetine zavađenih gradova-država, prvi put se pred zajedničkom opasnošću kakva se ne pamti okupila oko dogovora: Persijance treba zaustaviti na uskim mestima, gde njihova brojnost ne znači ništa. Na kopnu je izabran klanac Termopili — „Topla vrata“, uzan prolaz između planine i mora, na pojedinim mestima širok jedva desetak metara.

Kralj koji je poveo trista ljudi

Odbranu klanca poverili su spartanskom kralju Leonidi. Sparta je bila grad-država u kojoj se ceo život podređivao jednom cilju: stvoriti savršenog ratnika. Leonida je poveo svega tri stotine Spartanaca — po predanju, samo one koji su već imali sinove, da im se loza ne ugasi — a uz njih je stalo još nekoliko hiljada saveznika iz drugih grčkih gradova.

Kada su Persijanci poručili Grcima da predaju oružje, Leonida je, kažu, odgovorio sa dve reči koje se i danas citiraju: „Dođi i uzmi.“

Dva dana su persijski talasi udarali u grčki zid od štitova i kopalja — i dva dana su se razbijali o njega. U klancu brojnost nije značila ništa: u prvi red moglo je da stane jednako malo Persijanaca koliko i Grka, a grčki teški oklopnici bili su u takvom boju daleko nadmoćniji. Ni Kserksova elitna garda, čuveni „Besmrtnici“, nije uspela da probije prolaz.

Izdaja i poslednji dan

A onda se dogodilo ono što nijedan zid od štitova ne može da spreči. Meštanin po imenu Efijalt odao je Persijancima tajnu: preko planine vodi kozja staza kojom se klanac može zaobići. Njegovo ime je u grčkom jeziku postalo reč za izdajnika i noćnu moru.

Kada je shvatio da će biti opkoljen, Leonida je otpustio glavninu savezničke vojske — nije imalo smisla da svi izginu. Sam je ostao sa svojim Spartancima i sa oko hiljadu dobrovoljaca iz Tespije i Tebe, da štite odstupnicu. Borili su se dok su imali koplja, potom mačevima, a na kraju, kako piše Herodot, „rukama i zubima“. Do poslednjeg.

Poraz koji je vredeo kao pobeda

Persijanci su prošli kroz Termopile i spalili Atinu. Ali tri dana zadržavanja i strahovite žrtve nisu bili uzalud: grčka flota je nedugo zatim kod ostrva Salamine potukla persijsku, a sledeće godine je i persijska kopnena vojska poražena kod Plateje. Grčka je odbranila svoju slobodu — a sa njom, ispostaviće se, i temelje iz kojih će izrasti evropska kultura: filozofija, pozorište, demokratija.

Na mestu poslednje odbrane Grci su podigli spomenik sa natpisom koji spada među najčuvenije stihove staroga sveta: „Putniče, javi Spartancima da ovde ležimo, verni njihovim zakonima.“

Malo je događaja iz kojih se tako jasno vidi da u istoriji ne pobeđuje uvek onaj ko je brojniji — i da poraz, kada se podnese sa dostojanstvom, može da nadživi sve pobednike.