Mačke u starom Egiptu — životinje zbog kojih je izgubljena bitka

Danas mačke vladaju internetom, a pre nekoliko hiljada godina vladale su — jednom od najmoćnijih civilizacija sveta. Nigde i nikada mačka nije bila toliko poštovana kao u starom Egiptu: imala je svoju boginju, svoje hramove, svoje sveštenike, pa čak i svoja groblja sa stotinama hiljada mumija. A jedna vojska je tu ljubav Egipćana prema mačkama iskoristila na način koji spada među najneobičnije ratne trikove u istoriji.

Kako je mačka osvojila Egipat

Sve je počelo sasvim praktično. Egipat je živeo od žita, a žitnice pune zrna privlačile su miševe, pacove i zmije. Divlje mačke koje su se same doselile iz pustinje pokazale su se kao savršeni čuvari — i Egipćani su brzo shvatili da je životinja koja im čuva hranu vrednija od zlata. Vekovima su mačke od korisnih komšinica postajale kućni ljubimci, a od ljubimaca — svetinja.

Egipćani su ih zvali jednostavno “miu” — reč koja je, kao i naše “mjau”, nastala po zvuku koji mačka pravi. Na zidovima grobnica slikali su ih kako sede ispod stolica svojih vlasnika, love ptice u močvarama ili nose ogrlice i minđuše.

Boginja sa mačjom glavom

Vrhunac tog obožavanja bila je Bastet — boginja radosti, muzike, doma i porodice, prikazivana kao žena sa mačjom glavom ili kao dostojanstvena sedeća mačka, upravo onakva kakvu prikazuje statua sa naslovne slike. Njen glavni hram nalazio se u gradu Bubastisu, u delti Nila, a grčki istoričar Herodot, koji je Egipat obišao u 5. veku pre nove ere, zapisao je da je tamošnja svetkovina najveselija u celom Egiptu: stotine hiljada ljudi doplovilo bi Nilom uz muziku, pesmu i vino — po Herodotu, na tom prazniku popilo se više vina nego u ostatku godine zajedno.

Poštovanje je imalo i svoju strogu stranu. Ubiti mačku, makar i slučajno, značilo je smrt. Grčki pisac Diodor sa Sicilije zabeležio je scenu kojoj je, kaže, lično prisustvovao oko 60. godine pre nove ere: kada je jedan Rimljanin slučajno pregazio mačku kolima, razjarena gomila ga je ubila na licu mesta — iako je Egipat tada očajnički zavisio od dobrih odnosa sa Rimom i iako je sam faraon poslao ljude da ga zaštite.

Žalost sa obrijanim obrvama

Kada bi kućna mačka uginula prirodnom smrću, cela porodica bi zapala u žalost — a Herodot beleži i neobičan detalj: ukućani bi u znak tuge obrijali obrve. Žalost je trajala dok obrve ponovo ne izrastu.

Najimućniji vlasnici svoje mačke su balsamovali i sahranjivali sa počastima kakve su sledovale i ljudima. Arheolozi su u gradu Beni Hasanu krajem 19. veka otkrili groblje sa oko trista hiljada mačjih mumija. Nalaz je, nažalost, dočekan u pogrešno vreme: znatan deo tih mumija otpremljen je brodovima u Englesku — gde je samleven i prodat kao đubrivo za njive. Tek kasnije generacije arheologa shvatile su koliko je dragocenosti tako zauvek izgubljeno.

Bitka izgubljena zbog mačaka

A sada ono najneverovatnije. Godine 525. pre nove ere persijski kralj Kambiz krenuo je da osvoji Egipat, i kod tvrđave Peluzij na istočnom rubu delte Nila sukobio se sa egipatskom vojskom. Prema priči koju je zabeležio antički pisac Polijen, Persijanci su izveli trik kakav istorija ratovanja ne pamti: pred svoje redove isterali su mačke, a vojnici su, po nekim verzijama priče, likove mačaka nosili naslikane i na štitovima.

Egipatski strelci našli su se pred nemogućim izborom: svaka odapeta strela mogla je da pogodi — svetinju. Vojska koja se nije usuđivala da puca posustala je, Peluzij je pao, a sa njim ubrzo i ceo Egipat, koji je postao persijska pokrajina. Priča je verovatno ulepšana prepričavanjem — ali i sami Egipćani su verovali da je njihova pobožnost prema životinjama toga dana bila iskorišćena kao oružje protiv njih.

Milion mačaka kasnije

Kult mačke nadživeo je i faraone i Persijance: tek su rimski carevi, vekovima kasnije, zabranili stare egipatske kultove, a hrišćanstvo je polako ugasilo Bastetine svetkovine. Ali mačka je iz Egipta već bila krenula da osvaja svet — trgovački i ratni brodovi raznosili su je po celom Sredozemlju, jer se pokazala jednako korisnom na moru kao u žitnici.

Zato, kada današnja mačka prođe pored nas dostojanstveno, kao da joj dugujemo naklon — možda u tome ima i malo istorijske istine. Njeni preci zaista su imali svoju boginju, svoje hramove i svoje mumije. A jednom davno, na kapiji Egipta, pred njima je zastala i cela jedna vojska.