Spartak — gladijator koji je uzdrmao Rim

U gladijatorskoj školi u Kapui, 73. godine pre nove ere, sedamdesetak ljudi je jedne noći provalilo u kuhinju, zgrabilo noževe i ražnjeve i probilo se napolje. Bio je to, po svemu sudeći, očajnički pokušaj koji je trebalo da se završi za nekoliko dana. Umesto toga, počeo je rat koji će trajati dve godine i uzdrmati najmoćniju državu Sredozemlja.

Ko je bio Spartak

O Spartaku se, iskreno, zna vrlo malo. Antički pisci navode da je bio Tračanin, dakle sa prostora današnje Bugarske, da je neko vreme služio u rimskoj vojsci, pa dezertirao, bio uhvaćen i prodat u gladijatore. Plutarh dodaje da je bio „ne samo hrabar i snažan, nego i pametniji i plemenitiji nego što se od njegovog položaja očekivalo”.

Sve ostalo — njegov izgled, porodica, čak i način na koji je umro — pripada pretpostavkama i kasnijim legendama.

Vezuv i lestvice od loze

Odbegli gladijatori sklonili su se na obronke Vezuva. Rim je isprva poslao samo tri hiljade vojnika koji su opkolili planinu i mirno čekali da se odmetnici predaju od gladi.

Tada su ustanici izveli potez koji se prepričava dva milenijuma: napravili su lestvice od divlje loze, noću se spustili niz strminu koju su Rimljani smatrali neprohodnom, obišli logor i napali s leđa. Rimski logor je zauzet, a oružje i oprema su završili u rukama robova.

Vojska koja je rasla sama od sebe

Vest se proširila munjevito. Robovima sa okolnih imanja, pastirima i nadničarima nije trebalo mnogo ubeđivanja. Za nekoliko meseci Spartakova vojska narasla je na desetine hiljada ljudi, a antički izvori navode brojke i do sto hiljada.

Ustanici su porazili nekoliko rimskih vojski jednu za drugom. Rim je isprva odbijao da to shvati ozbiljno — rat protiv robova nije se smatrao pravim ratom i pobeda u njemu nije donosila slavu. Kada su porazi počeli da se nižu, u Senatu se pojavio strah.

Šta je Spartak zapravo hteo?

Ovde istorija ostaje bez odgovora. Plutarh piše da je Spartak nameravao da pređe Alpe i pusti ljude da se raziđu svojim kućama — u Trakiju, Galiju, Germaniju. Vojska je i stigla do severa Italije, pobedila još jednog rimskog zapovednika, a onda se, iz nepoznatih razloga, okrenula natrag ka jugu.

Neki istoričari smatraju da su ljudi odbili da napuste bogatu Italiju. Drugi da je Spartak hteo da pređe na Siciliju. Sigurno je samo da je taj obrt bio kobna greška.

Kras, Pompej i šest hiljada krstova

Rim je konačno ozbiljno shvatio pretnju i komandu poverio Marku Liciniju Krasu, najbogatijem čoveku u državi. Kras je obnovio strogu disciplinu — uključujući i staru kaznu po kojoj se u jedinici koja pobegne pogubljuje svaki deseti vojnik.

Do konačne bitke došlo je 71. godine pre nove ere, u južnoj Italiji. Spartakova vojska je poražena, a on sam je poginuo; telo mu, kaže Apijan, nikada nije pronađeno. Šest hiljada zarobljenih ustanika razapeto je duž Apijevog puta, od Kapue do Rima — na svakih tridesetak metara po jedan krst, kao opomena koju su putnici gledali mesecima.

Zašto ga i danas pamtimo

Spartakov ustanak nije promenio ropstvo u Rimu, niti je za to imao snage. Ali je pokazao koliko je carstvo koje počiva na milionima neslobodnih ljudi zapravo krhko.

Vekovima kasnije njegovo ime postalo je simbol borbe protiv nepravde: nosili su ga fudbalski klubovi, političke grupe i filmovi. Najpoznatija scena iz Holivuda — u kojoj zarobljenici jedan za drugim ustaju i viču „Ja sam Spartak!” — nikada se nije dogodila. Ali je, kao i mnogo šta u ovoj priči, tačna po duhu, ako ne i po slovu.