Sletanje na Mesec — mali korak koji je gledala cela planeta

Dvadesetog jula 1969. godine oko 600 miliona ljudi — tada najveća televizijska publika u istoriji — gledalo je kako čovek prvi put staje na tlo drugog nebeskog tela. Nil Armstrong spustio se niz merdevine lunarnog modula „Orao” i izgovorio rečenicu koja se uči napamet: „Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki skok za čovečanstvo.”

Trka koja je počela porazima

Put do Meseca počeo je, zapravo, iz straha. U svemirskoj trci, jednom od najvažnijih poprišta hladnog rata, Sovjetski Savez je nizao pobede: prvi satelit Sputnjik 1957, pa prvi čovek u svemiru — Jurij Gagarin 1961. Amerika je bila ponižena. Zato je predsednik Kenedi iste godine pred Kongresom obećao naizgled nemoguće: da će Amerikanci pre kraja decenije spustiti čoveka na Mesec i bezbedno ga vratiti kući.

Osam godina i 400.000 ljudi

Na programu „Apolo” radilo je oko 400.000 ljudi — inženjera, švalja koje su ručno šile skafandere, matematičara koji su računali putanje. Raketa Saturn 5, visoka kao zgrada od 36 spratova, i danas je najmoćnija raketa koja je ikada letela. Put nije prošao bez žrtava: 1967. tri astronauta misije Apolo 1 stradala su u požaru još na zemlji, tokom vežbe.

„Orao je sleteo”

Armstrong i Edvin Oldrin proveli su na Mesecu dvadesetak sati, dok je Majkl Kolins kružio iznad njih u komandnom modulu. Sletanje je bilo dramatičnije nego što je publika znala — Armstrong je ručno upravljao modulom tražeći ravno tle, i sleteo je sa gorivom za još svega tridesetak sekundi leta. Na Mesecu su ostali otisci čizama koji će, bez vetra i kiše da ih izbrišu, stajati milionima godina — i ploča sa porukom: „Došli smo u miru, u ime celog čovečanstva.”