Pad Berlinskog zida — zid koji je srušila jedna pogrešno pročitana rečenica

Devetog novembra 1989. godine, u 18.53, na dosadnoj konferenciji za novinare u Istočnom Berlinu, jedan italijanski novinar postavio je pitanje o novim pravilima za putovanja. Portparol je prelistao papire koje je dobio nekoliko minuta ranije i, ne baš siguran, odgovorio da nova pravila važe — „odmah, bez odlaganja”. Za nekoliko sati zid je bio prepun ljudi.

Zašto je zid uopšte podignut

Posle Drugog svetskog rata Nemačka je podeljena, a Berlin, iako duboko u istočnom delu, podeljen na sektore. Do 1961. godine kroz Zapadni Berlin je iz Istočne Nemačke otišlo oko dva i po miliona ljudi — često najobrazovanijih.

U noći između 12. i 13. avgusta 1961. istočnonemačke vlasti su za jednu noć razvukle bodljikavu žicu kroz grad. Ubrzo je nikao betonski zid dugačak 155 kilometara, sa stražarskim kulama, minskim poljima i „pojasom smrti”. Ljudi su se probudili odvojeni od posla, škole i porodice.

Prema podacima istraživača, pri pokušaju prelaska poginulo je najmanje 140 ljudi.

Jesen 1989.

Do kraja osamdesetih Sovjetski Savez pod Gorbačovom prestao je da garantuje da će vojskom braniti režime u istočnoj Evropi. U Poljskoj su održani poluslobodni izbori, Mađarska je u maju otvorila granicu prema Austriji — i kroz nju je za nekoliko meseci prošlo na desetine hiljada Istočnih Nemaca.

U samoj Istočnoj Nemačkoj svakog ponedeljka u Lajpcigu su se okupljale demonstracije. Devetog oktobra izašlo je sedamdeset hiljada ljudi; vlast je razmišljala o sili, ali se nije usudila. Skandirali su: „Mi smo narod.”

Papir koji niko nije pročitao do kraja

Pod pritiskom, Politbiro je 9. novembra pripremio nova pravila o putovanjima — zamišljena kao ventil, sa zahtevima za vize koje bi se izdavale sledećeg dana i u kontrolisanom broju.

Zadatak da to saopšti dobio je Ginter Šabovski, koji na sednici nije bio i papir je dobio na putu ka konferenciji. Kada je pri kraju upitan od kada pravila važe, prelistao je stranice i rekao rečenicu koja je ušla u istoriju: „Koliko ja znam… odmah, bez odlaganja.”

Noć

Vest je odmah puštena na zapadnonemačkoj televiziji, koju je gledala i Istočna Nemačka. Ljudi su počeli da se okupljaju na prelazima.

Na prelazu u Bornholmer ulici okupilo se nekoliko hiljada ljudi. Oficir Harald Jeger zvao je pretpostavljene tražeći naređenje; niko nije umeo da mu kaže šta da radi. Oko 23.30, procenivši da će doći do stampeda, na sopstvenu odgovornost je naredio da se rampa digne.

Do jutra su prelazi bili otvoreni po celom gradu. Ljudi su se peli na zid, sedeli na njemu, tukli ga čekićima. Nijedan hitac nije ispaljen.

Šta je došlo posle

Nemačka je zvanično ujedinjena manje od godinu dana kasnije, 3. oktobra 1990. Sovjetski Savez je prestao da postoji krajem 1991. godine.

Od zida su ostali delovi kao spomenik, među njima i galerija na kojoj su umetnici oslikali oko kilometar betona. Ostatak je razneo svet — komadići zida završili su u muzejima, po kancelarijama i u kutijama za suvenire.

A Harald Jeger, oficir koji je te noći sam odlučio da digne rampu, decenijama kasnije je u intervjuima govorio da nije bio junak, nego čovek koji je hteo da izbegne da neko pogine.