Podela Afrike — kontinent iscrtan lenjirom

U zimu 1884. godine u Berlinu se okupilo četrnaest država — gotovo cela Evropa, uz SAD i Osmansko carstvo — da za pregovaračkim stolom podele čitav jedan kontinent. Na zidu je visila ogromna mapa Afrike, a oko nje su diplomati u rukavicama povlačili granice preko zemalja koje većina njih nikada nije videla. Nijedan Afrikanac nije bio pozvan.

Trka za Afriku

Do sredine 19. veka Evropljani su držali samo obode Afrike — unutrašnjost kontinenta bila im je nepoznata. A onda su istraživači poput Livingstona i Stenlija ucrtali velike reke i jezera, i počela je pomama: Britanija, Francuska, Nemačka, Belgija, Portugalija i Italija otimale su se o teritorije, rudnike, kaučuk i slonovaču. Istoričari su tu jagmu nazvali „trka za Afriku”. Berlinska konferencija trebalo je da spreči rat među evropskim silama — tako što će pravila otimanja učiniti „urednim”.

Granice povučene lenjirom

Granice su često povlačene doslovno lenjirom, pravim linijama preko pustinja i savana. Pri tome su narodi koji su vekovima živeli zajedno presecani na dva ili tri dela, a zakleti neprijatelji trpani u istu koloniju. Oko 30% afričkih granica i danas su prave linije — i mnogi sukobi savremene Afrike vuku koren upravo iz tog crtanja po tuđoj zemlji.

Od devet desetina kontinenta do slobode

Godine 1870. Evropljani su kontrolisali oko desetinu Afrike. Do 1914. — devet desetina. Samostalne su ostale samo Etiopija, koja je porazila italijansku vojsku u bici kod Adve 1896, i Liberija. Kolonijalna vlast donela je železnice i gradove, ali i prinudni rad, pljačku bogatstava i duboke ožiljke. Tek posle Drugog svetskog rata afričke zemlje izborile su se za nezavisnost — samo tokom 1960, koja se zato zove „godina Afrike”, nezavisnost je steklo čak sedamnaest država.