Martovske ide — dan kada je Rim ubio Cezara

Malo je datuma u istoriji koji imaju sopstveno ime. „Martovske ide“ — tako su Rimljani zvali 15. mart — postale su zauvek sinonim za jedan jedini događaj: dan kada je 44. godine pre nove ere, usred zasedanja Senata, grupa uglednih rimskih senatora bodežima ubila Gaja Julija Cezara, najmoćnijeg čoveka koga je Rim ikada video.

Čovek koji je prerastao republiku

Rimska republika počivala je na jednom velikom strahu — strahu od kraljeva. Otkako su još u davnini proterali svog poslednjeg kralja, Rimljani su državu uredili tako da niko nikada ne može imati svu vlast: dva konzula umesto jednog vladara, ograničeni mandati, Senat koji sve nadgleda.

A onda je došao Cezar. Briljantan vojskovođa koji je pokorio Galiju, pisac čije se rečenice i danas uče u školama, političar kakvog Rim nije pamtio. U građanskom ratu porazio je sve suparnike, a Senat — u kome su sedeli mnogi njegovi dojučerašnji neprijatelji, koje je pomilovao — obasipao ga je počastima. Početkom 44. godine pre nove ere dobio je i titulu koja je prelila čašu: diktator na neodređeno vreme. Diktatura je u Rimu bila zakonita ustanova, ali vremenski strogo ograničena — a „doživotni diktator“ bilo je, po svemu osim po imenu, isto što i kralj.

Zavera „oslobodilaca“

Zaverenika je bilo šezdesetak, a duša zavere bila su dvojica: Gaj Kasije, ogorčeni i pronicljivi ratnik, i Marko Junije Brut — čovek koga je Cezar lično voleo i uzdizao, i koji je, po porodičnom predanju, vodio poreklo baš od onog Bruta koji je nekada davno proterao poslednjeg rimskog kralja. Sami sebe zvali su „oslobodiocima“: verovali su da ne ubijaju čoveka, već tiraniju.

Prilika se ukazala 15. marta, na sednici Senata. Priče kažu da upozorenja nije nedostajalo — vrač je Cezara ranije opomenuo da se čuva martovskih ida, a žena Kalpurnija preklinjala ga je tog jutra da ne izlazi, uplašena ružnim snom. Cezar je ipak otišao. Usput je, kaže predanje, sreo onog istog vrača i dobacio mu: „Martovske ide su došle!“ — „Došle su, ali nisu prošle“, odgovorio je vrač.

U dvorani su ga zaverenici okružili tobože sa molbom, a onda su sevnuli bodeži. Cezar se branio dok, kako piše Svetonije, nije ugledao Bruta među napadačima. Antički pisci prenose da je tada izgovorio poslednje reči — po jednoj verziji, na grčkom: „Zar i ti, dete?“ Pao je, pogođen sa dvadeset tri uboda, podno statue Pompeja — suparnika koga je nekada pobedio.

Pobeda koja je pojela sebe

Zaverenici su očekivali da će ih Rim dočekati kao heroje i da će republika prosto nastaviti da živi. Prevarili su se u svemu. Narod, kome je Cezar testamentom ostavio novac i vrtove, okrenuo se protiv ubica već na pogrebu, raspaljen govorom Marka Antonija. Brut i Kasije morali su da beže iz Rima i uskoro su izginuli u novom građanskom ratu.

Sam Brut je, u godinama izgnanstva pred poslednji poraz, dao da se iskuje novac kojim je opravdavao ubistvo: srebrni denar sa natpisom EID MAR — martovske ide — i likom dva bodeža oko frigijske kape, simbola oslobođenog roba. Redak je to primerak, jedan od retkih antičkih novčića koji slavi ubistvo, a ne vladara.

A iz tog rata izronio je pobednik koga niko od zaverenika nije ozbiljno shvatao: Cezarov usvojeni sin, osamnaestogodišnji Oktavijan. Strpljiv i hladnokrvan, on je za petnaestak godina uklonio sve suparnike i postao Avgust — prvi rimski car. Naučio je Cezarovu lekciju savršeno: zadržao je svu vlast, ali je pažljivo izbegavao kraljevske titule i glumio „prvog među građanima“.

Tako su ljudi koji su ubili Cezara da bi spasli republiku zapravo sahranili i nju: umesto doživotnog diktatora, Rim je dobio carstvo koje će trajati vekovima. A martovske ide ostale su do danas opomena da se istorija retko odvija onako kako su njeni akteri zamislili — čak i kada drže bodež u ruci.