Volfgang Amadeus Mocart

Šestogodišnji dečak sedi za klavirom na dvoru u Beču. Odsvirao je tako da je carica Marija Terezija ostala bez reči — a mališan joj je, po priči, skočio u krilo i poljubio je. Pre nego što je naučio da lepo piše slova, već je pisao muziku. Zvao se Volfgang Amadeus Mocart i postaće jedan od najvećih kompozitora u istoriji.

Čudo od deteta

Mocart je rođen 1756. godine u Salcburgu. Njegov otac Leopold, i sam muzičar, brzo je shvatio da mu se u kući dogodilo čudo: trogodišnjak je po sluhu ponavljao ono što je svirala starija sestra Nanerl, sa pet godina je komponovao, a note je čitao kao da je s njima rođen. Otac je spakovao decu u kočiju i krenuo na turneju po Evropi: Minhen, Beč, Pariz, London. Mali Volfgang svirao je vezanih očiju, čitao najteže note s lista i oduševljavao kraljeve i carice — a između koncerata preležao je i boginje i tifus, jer je putovanje kočijom u 18. veku bilo sve samo ne bezbedno.

Slobodan umetnik u Beču

Kada je odrastao, Mocart je morao u službu — kod salcburškog nadbiskupa, koji je od genija tražio da komponuje po narudžbini i sedi za stolom sa poslugom. Ponosni Volfgang je 1781. zalupio vratima i otišao u Beč da živi samo od svoje muzike, što se tada smatralo ludošću. U Beču je nastalo njegovo najzrelije doba: opere “Figarova ženidba”, “Don Đovani” i “Čarobna frula”, simfonije, koncerti… Komponovao je neverovatnom brzinom — muziku je, govorio je, prvo celu čuo u glavi, a onda je samo zapisivao, često bez ijedne ispravke.

Rekvijem i besmrtnost

U leto 1791. Mocartu je tajanstveni posetilac naručio rekvijem — posmrtnu misu — ne otkrivši za koga. Bolestan i iscrpljen, kompozitor je počeo da veruje da tu muziku piše za sopstvenu sahranu. Umro je 5. decembra 1791, sa samo 35 godina, a “Rekvijem” je ostao nedovršen (naručilac je, ispostaviće se, bio grof koji je tuđa dela potpisivao kao svoja). Za kratak život Mocart je stvorio preko šest stotina dela — i dva i po veka kasnije njegova muzika se izvodi svakog dana, negde na planeti, bez prestanka.