Luj Paster

Šestog jula 1885. godine u Pasterovu laboratoriju došla je uplakana žena sa devetogodišnjim sinom koga je ujeo besan pas. Besnilo je tada bilo sigurna smrt. Paster nije bio lekar i nije smeo da leči ljude — a vakcinu je isprobao samo na psima. Ipak je pristao. Dečak Jozef Majster je preživeo i doživeo duboku starost.

Sin kožara koji je bio prosečan đak

Luj Paster rođen je 1822. godine u Dolu, u porodici kožara. U školi je bio prosečan, a najviše ga je zanimalo crtanje — sačuvani su njegovi portreti koji su iznenađujuće dobri. Za hemiju se opredelio kasnije i u njoj je odmah pokazao izuzetnu upornost.

Prvi veliki uspeh postigao je proučavajući kristale vinske kiseline, gde je otkrio da postoje molekuli koji su međusobno kao leva i desna ruka. To otkriće danas je temelj čitave grane hemije.

Vrenje nije hemija — vrenje je živo

Sredinom veka verovalo se da vrenje i truljenje nastaju sami od sebe, kao čisto hemijske pojave. Paster je pokazao suprotno: iza svakog vrenja stoje sitna živa bića, kvasci i bakterije.

Zatim je 1862. izveo ogled koji je konačno oborio verovanje da život može nastati ni iz čega. Tečnost je prokuvao u boci sa dugim savijenim vratom: vazduh je ulazio, ali su čestice prašine i klice ostajale u zavoju. Tečnost je ostala bistra godinama. Čim bi vrat bio prelomljen, za nekoliko dana bi se ubuđala.

Pasterizacija

Francuski vinari su imali problem: vino im se kvarilo. Paster je otkrio da je krivac određena vrsta bakterija i predložio jednostavno rešenje — da se tečnost kratko zagreje na oko 55 stepeni, dovoljno da klice uginu, a da ukus ostane.

Postupak je nazvan pasterizacijom i danas se primenjuje na mleku, sokovima i mnogim namirnicama u celom svetu. Teško je izračunati koliko je života spasao — verovatno više nego bilo koji drugi jedan postupak u istoriji prehrane.

Vakcina otkrivena zaboravnošću

Do vakcine je došao gotovo slučajno. Proučavajući kokošju koleru, njegov saradnik je pred odmor zaboravio kulturu bakterija na stolu. Kada su njome kasnije zarazili kokoške, one su se samo malo razbolele — i posle toga više nisu mogle da obole ni od sveže, jake zaraze.

Paster je shvatio šta to znači: oslabljena klica uči telo da se brani. Na tom načelu napravio je vakcine protiv antraksa i, konačno, protiv besnila.

Institut i nasleđe

Zahvalna javnost je 1888. godine prilozima iz celog sveta osnovala Pasterov institut u Parizu, koji i danas radi i u kome je dobijeno više Nobelovih nagrada. Paster je u njemu i sahranjen.

Jedan detalj lepo zaokružuje njegovu priču: dečak Jozef Majster, kome je vakcina spasla život, kasnije je decenijama radio kao čuvar upravo tog instituta.