Obrenovići — dinastija koja je Srbiju vratila na mapu

Dok su Nemanjići Srbijom vladali dva veka, Obrenovići su imali jedva devedeset godina — i to sa prekidima. Pa ipak, u tih devedeset godina Srbija je prešla put kakav retko koja zemlja pređe: od turske pokrajine bez ijedne škole do nezavisne evropske kraljevine sa železnicom, pozorištem i univerzitetom u začetku. A priča o porodici koja ju je tim putem vodila počinje, verovali ili ne, sa jednim trgovcem svinja.

Svinjar koji je postao knez

Miloš Obrenović nije rođen ni u dvorcu ni u vlastelinskoj kući, nego u siromašnoj porodici u selu Gornja Dobrinja. Mladost je proveo čuvajući tuđu stoku i trgujući svinjama — a upravo ga je trgovina naučila onome što će mu kasnije vredeti više od svake vojske: da proceni ljude, da se pogađa i da čeka svoj trenutak.

Kada je propao Prvi srpski ustanak, Miloš je bio jedan od retkih starešina koji su ostali u zemlji. A na Cveti 1815. godine, pred crkvom u Takovu, stao je pred okupljeni narod i izgovorio rečenicu koja se uči u školama: “Evo mene, a eto vas — rat Turcima!” Tako je počeo Drugi srpski ustanak — a s njim i uspon jedne dinastije.

Miloš je, međutim, brzo shvatio ono što mnogi pre njega nisu: da se sa carstvom ne ratuje doveka, nego se sa njim pogađa. Godinama je strpljivo pregovarao, potkupljivao i popuštao, dok 1830. godine sultan nije izdao hatišerif kojim je Srbija dobila samoupravu — a Miloš zvanje naslednog kneza. Ono što Karađorđe nije stigao sabljom, Miloš je dovršio trgovačkom veštinom.

Vladao je, doduše, kao pravi gospodar — tvrdo i po svome, pa su ga nezadovoljni prvaci 1839. godine naterali da abdicira i ode u izgnanstvo. Ali priča Obrenovića time nije završena. Tek je počinjala.

Dva kneza i jedan pucanj u Košutnjaku

Miloša je nasledio stariji sin Milan — mladić toliko bolestan da nikada nije ni saznao da je postao knez. Umro je posle nepunih mesec dana vladavine, a presto je pripao njegovom mlađem bratu Mihailu. Ni on se nije dugo zadržao: posle tri godine zbacili su ga protivnici i na presto doveli Karađorđevog sina Aleksandra. Činilo se da je s Obrenovićima gotovo.

A onda, obrt: 1858. godine narodna skupština zbacila je Karađorđevića i vratila — starog Miloša! Osamdesetogodišnji knez vladao je još dve godine, a posle njegove smrti Mihailo je drugi put seo na presto, sada kao zreo i obrazovan vladar. Stvorio je narodnu vojsku, otvorio Narodno pozorište i izvojevao pobedu bez ijednog metka: 1867. godine turske posade zauvek su napustile srpske gradove, a knezu su na Kalemegdanu svečano predate ključevi Beograda.

Baš kada je Srbija u njemu dobila najsposobnijeg vladara veka, presekao ga je zločin: u maju 1868. godine knez Mihailo je ubijen u šetnji Košutnjakom. Atentatori nikada nisu do kraja rasvetljeni — a presto je pripao četrnaestogodišnjem rođaku Milanu, iz sporedne grane porodice.

Porodično stablo

Kroz celo to vreme nad porodicom je lebdela senka velikog rivalstva: Obrenovići i Karađorđevići smenjivali su se na srpskom prestolu kao ni jedne dve dinastije u Evropi — a početak te mržnje sezao je do 1817. godine i pogibije samog Karađorđa, za koju je narod optuživao Miloša.

Od kneževine do kraljevine

Mladi knez Milan dočekao je istorijski trenutak: posle ratova sa Turskom, na Berlinskom kongresu 1878. godine Srbija je priznata kao nezavisna država — prvi put posle gotovo pet stotina godina. Četiri godine kasnije Milan je otišao korak dalje i proglasio Srbiju kraljevinom, a sebe kraljem. Tako je 1882. godine Srbija ponovo dobila krunu koju nije imala od srednjeg veka.

Milanova Srbija dobila je i prvu železnicu, nove škole i moderne zakone — ali i kralja koga je narod sve manje voleo. Rasipan, nagle naravi i u večitoj svađi sa suprugom Natalijom, Milan je 1889. godine iznenada abdicirao i prepustio presto sinu, dvanaestogodišnjem Aleksandru.

Kraj u Majskom prevratu

Aleksandar Obrenović vladao je nervozno i nespretno: menjao je ustave “kao rukavice”, raspuštao vlade i sve više okretao narod protiv sebe. A onda je učinio i ono što mu ni najbliži nisu opraštali — oženio se udovicom Dragom Mašin, dvorskom damom svoje majke, deset godina starijom od sebe. Brak bez naslednika i glasine da će Dragin brat biti proglašen za prestolonaslednika prelili su čašu.

U noći između 28. i 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru) grupa zaverenih oficira upala je u beogradski dvor. Kralj i kraljica pronađeni su u skrovištu iza tajnih vrata i ubijeni bez milosti. Taj događaj, upamćen kao Majski prevrat, zgrozio je evropske dvorove — ali je u Srbiji označio kraj jedne i povratak druge dinastije: na presto je stigao Petar Karađorđević, unuk vožda Karađorđa.

Tako se ugasila loza koja je od takovskog zbora do beogradskog dvora vodila Srbiju kroz ceo jedan vek. Obrenovići nisu ostavili zadužbine od kamena kao Nemanjići — njihovo nasleđe su hatišerif i nezavisnost, ključevi Beograda, prva pruga i kraljevska kruna. Sve ono, jednom rečju, čime je Srbija iz turske pokrajine izrasla u modernu evropsku državu.