Vuk Stefanović Karadžić

Čovek koji je imao samo osnovno obrazovanje, hromu nogu i ogromnu upornost — i koji je uspeo da promeni način na koji ceo jedan narod čita i piše. Pravilo koje je ostavio iza sebe stane u četiri reči: “Piši kao što govoriš.”

Od Tršića do Beča

Vuk je rođen u Tršiću 1787. godine, u vreme kada su knjige na srpskom pisane teškim, veštačkim jezikom — mešavinom ruskoslovenskog i srpskog koju običan svet nije razumeo. Školovao se koliko se moglo: kod rođaka, u manastiru Tronoši, kratko u Sremskim Karlovcima. Posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine prelazi u Beč — i tu počinje priča koja će promeniti srpsku kulturu.

U Beču ga je zapazio slovenački filolog Jernej Kopitar, cenzor slovenskih knjiga, koji ga je nagovorio da zapisuje narodne pesme i da napiše gramatiku narodnog jezika. Vuk je poslušao — i već 1814. objavio prvu zbirku pesama, a 1818. čuveni Srpski rječnik.

Rat za jezik

Vukova ideja zvučala je jednostavno: književni jezik treba da bude onaj kojim narod stvarno govori, a azbuka da ima tačno onoliko slova koliko ima glasova — trideset. Ali otpor je bio žestok. Crkva i učeni krugovi optuživali su ga da “prostači” jezik, a njegova ćirilica sa novim slovima (њ, љ, ђ, ћ, џ, ј) decenijama je bila zabranjena u Srbiji.

Prelomna je bila 1847. godina, kada su se pojavila dela koja su dokazala da narodni jezik može sve: Vukov prevod Novog zaveta, Njegošev “Gorski vijenac”, pesme Branka Radičevića i Daničićev “Rat za srpski jezik i pravopis”. Bitka je bila dobijena — na delu, ako ne još na papiru.

Pobeda posle smrti

Vuk je sakupio i objavio na stotine narodnih pesama, pripovedaka i poslovica, i zahvaljujući njemu Evropa je otkrila srpsku narodnu poeziju — o njoj su s divljenjem pisali Gete i braća Grim. Ipak, svoju konačnu pobedu nije dočekao: Srbija je njegov pravopis zvanično usvojila tek 1868. godine, četiri godine posle njegove smrti u Beču. Danas svako dete koje nauči trideset slova azbuke — uči po Vuku.