Petar II Petrović Njegoš

Zamislite vladara koji je istovremeno i episkop, i državnik, i pesnik — i to jedan od najvećih koje je srpski jezik ikada imao. Uz to visok skoro dva metra, tako da su putnici koji su ga sretali pisali da tako stasitog čoveka nisu videli. Sve to bio je jedan čovek: Petar II Petrović Njegoš, gospodar male Crne Gore i pisac “Gorskog vijenca”.

Pastir koji je postao vladika

Rade Tomov rođen je 1813. godine u selu Njeguši, u siromašnoj i surovoj crnogorskoj krševitoj zemlji. Kao dečak čuvao je ovce, a čitanje i pisanje učio je po manastirima. Onda mu se život preokrenuo preko noći: njegov stric, vladika Petar I, odredio ga je za naslednika, i kada je stric 1830. umro, sedamnaestogodišnji Rade postao je vladar Crne Gore. U to vreme Crnom Gorom nije vladao kralj, već vladika — duhovni i svetovni gospodar u jednoj ličnosti.

Državnik među krševima

Mladi vladika zatekao je zemlju bez škola, bez sudova, bez puteva — i sa plemenima koja su više slušala svoje glavare nego njega. Strpljivo je gradio državu: osnovao je Senat, uveo prve poreze, otvorio prvu školu na Cetinju i pokrenuo štampariju. Na Cetinju je podigao i novu rezidenciju, koju su prozvali Biljarda — po bilijarskom stolu koji je vladika doneo čak iz Beča, pa su ga Crnogorci na rukama preneli uz planinu od Kotora. Dva puta je putovao u Rusiju, jedinu veliku silu koja je pomagala njegovu siromašnu zemlju.

Pesnik “Gorskog vijenca”

A onda, ono po čemu ga pamtimo više nego po svemu drugom: poezija. Njegoš je pisao noću, uz sveću, između državnih poslova — i stvorio dela kakva srpska književnost do tada nije imala. “Luča mikrokozma” pita se o tajni čoveka i svemira, a “Gorski vijenac” (1847) postao je najslavnija knjiga srpske književnosti, iz koje se i danas uče stihovi poput “Neka bude što biti ne može”.

Umro je mlad, u 38. godini, od tuberkuloze. Sahranjen je, po sopstvenoj želji, u maloj kapeli na vrhu Lovćena — da i posle smrti gleda Crnu Goru kojom je vladao.