Burbonci — dinastija koja je sagradila Versaj, i onda ga izgubila

Nijedna evropska dinastija nije ostavila tako blistav i tako krvav trag u istom veku. Burbonci su Francuskom vladali skoro dva i po veka — od kralja koji je zemlju izvukao iz verskih ratova do kralja koga je sopstveni narod poslao na giljotinu. Između te dvojice stoji i vladavina koja je Francusku učinila najsjajnijim dvorom Evrope — i čoveka koji je, po predanju, za sebe rekao: “Država, to sam ja.”

Kralj koji je okončao verske ratove

Francusku je krajem 16. veka razdirao rat između katolika i protestanata, toliko krvav da je u jednoj jedinoj noći 1572. godine, u pokolju poznatom kao Vartolomejska noć, u Parizu ubijeno nekoliko hiljada protestanata. Kraj tom užasu doneo je Henri od Navare, sam nekada vođa protestanata, koji je 1589. godine, kao Henri IV, postao prvi burbonski kralj Francuske.

Da bi umirio sukobljenu zemlju, prešao je u katoličanstvo — uz rečenicu koja se i danas prepričava: “Pariz vredi jedne mise.” A 1598. godine izdao je Nantski edikt, kojim je francuskim protestantima zagarantovao versku slobodu. Bio je to jedan od prvih akata verske tolerancije u novovekovnoj Evropi. Henrija je to, ipak, nije spaslo: 1610. godine ubio ga je verski fanatik, usred pariske ulice.

Kralj Sunce

Henrijev unuk, Luj XIV, na presto je došao kao petogodišnji dečak, a vladao je narednih sedamdeset i dve godine — najduže od bilo kog monarha u evropskoj istoriji. Za to vreme od malog dvorca u Versaju napravio je najraskošniju rezidenciju na svetu, sa ogledalskom dvoranom i baštama koje su ugledale sve evropske vladare. Plemstvo je namerno doveo u Versaj, blizu sebe, gde ga je mogao nadzirati — i gde se ono, umesto da kuje zavere po svojim imanjima, takmičilo ko će kralju bolje udvarati.

Luj XIV vladao je kao apsolutni monarh, po predanju uveren da je on lično oličenje države — otuda i čuvena rečenica koja mu se pripisuje: “Država, to sam ja.” Njegova vladavina, ma koliko blistava, iscrpla je francusku riznicu ratovima i gradnjom — račun koji će, generacijama kasnije, morati neko drugi da plati.

Porodično stablo

Na naslovnoj slici je upravo objašnjenje one prve isprekidane linije: Luj XIV sedi okružen sa čak tri generacije naslednika — sinom, unukom i praunukom. Ali njegov sin i unuk umreli su pre njega, jedan za drugim, u razmaku od svega godinu dana. Tako je presto na kraju pripao petogodišnjem dečaku sa slike, koji je postao Luj XV — praunuk je nasledio pradedu, preskočivši dve cele generacije.

Revolucija i tri brata na prestolu

Slična se drama ponovila i generaciju kasnije: sin Luja XV umro je pre oca, pa je presto 1774. godine pripao unuku, dvadesetogodišnjem Luju XVI. On je nasledio kraljevstvo praznih kasa i naroda ogorčenog nejednakošću — a njegova vladavina završila se onako kako se završava ova priča i u priči o padu Bastilje: revolucijom. Godine 1793, posle suđenja Narodne skupštine, Luj XVI je pogubljen na giljotini na pariskom trgu.

Posle revolucije i vladavine Napoleona Bonaparte, koji nije bio Burbonac, evropske sile su 1814. godine na francuski presto vratile — burbonsku porodicu. Ali ne Lujevog sina (dečak zvani “izgubljeni dofen” umro je u zatvoru neokrunjen), nego njegovog mlađeg brata, Luja XVIII. Kada je ovaj umro bez naslednika, presto je pripao još jednom bratu — Šarlu X. Tako su, na kraju, tri rođena brata, sinovi istog oca, jedan za drugim nosila francusku krunu: Luj XVI, Luj XVIII i Šarl X.

Kraj vladavine

Šarl X pokazao se kao tvrdoglaviji od svoje braće: pokušao je da vrati staru apsolutnu vlast, ukine slobodu štampe i suzi pravo glasa. Odgovor Pariza stigao je za samo tri dana — u julu 1830. godine, u takozvanoj Julskoj revoluciji, građani su ponovo podigli barikade, a Šarl je bio prisiljen da abdicira i pobegne u Englesku.

Krunu je preuzeo njegov rođak iz sporedne, orleanske grane porodice, Luj Filip — ali on je vladao kao “građanski kralj”, ne više kao apsolutni monarh po receptu Luja XIV. Prava, starija loza Burbonaca time je zauvek izgubila francuski presto. Ostalo je, ipak, ono što ni revolucije nisu mogle da sruše do temelja: Versaj, i dalje jedan od najposećenijih dvoraca sveta, kao spomenik veku kada je jedan čovek zaista mogao da kaže — i skoro da bude u pravu — da je on sama država.