Pad Bastilje — dan kada je narod ušao u istoriju

Uveče 14. jula 1789. kralj Luj XVI zapisao je u svoj lovački dnevnik samo jednu reč: „Ništa“ — tog dana nije ulovio ništa. Istog dana, dvadesetak kilometara dalje, pariski narod zauzeo je na juriš kraljevsku tvrđavu Bastilju. Kada su kralju javili šta se dogodilo, on je, kaže čuvena anegdota, upitao: „Pa to je pobuna?“ — „Ne, veličanstvo“, odgovorio mu je jedan od dvorana, „to je revolucija.“

Kraljevstvo pred bankrotom

Francuska je krajem 18. veka bila najmnogoljudnija i po mnogo čemu najsjajnija zemlja Evrope — i država pred finansijskim slomom. Decenije ratova i rasipništva dvora ispraznile su kasu, a poreski sistem bio je do apsurda nepravedan: plemstvo i sveštenstvo, koji su imali najviše, plaćali su najmanje, dok je sav teret padao na takozvani treći stalež — na građane, zanatlije i seljake, dakle na ogromnu većinu naroda.

Kada više nije znao kako da izađe iz krize, kralj je sazvao Skupštinu staleža — staro savetodavno telo koje se nije sastalo već 175 godina. Ali umesto poslušnog saveta, dobio je nešto sasvim drugo: predstavnici trećeg staleža proglasili su se u junu 1789. Narodnom skupštinom i zakleli se da se neće razići dok Francuskoj ne daju ustav. Bio je to nečuven čin — obični podanici uzeli su sebi pravo da odlučuju o državi.

Vrelo pariska leto

Pariz je tog leta ključao. Hleb je bio skuplji nego iko živ što je pamtio, po predgrađima se gladovalo, a gradom su kružile glasine da kralj sprema vojsku da rastera Skupštinu. Kada je sredinom jula Luj XVI smenio popularnog ministra finansija Nekera, u koga je narod polagao nade, Pariz je eksplodirao.

Gomila je danima tražila oružje. Ujutru 14. jula razgrabljeno je nekoliko desetina hiljada pušaka iz Doma invalida — ali bez baruta. A barut se čuvao na jednom jedinom mestu: u Bastilji, mrkoj srednjovekovnoj tvrđavi sa osam kula, koja se nadnosila nad radničkim predgrađem Sent Antoan.

Bastilja je bila mnogo više od skladišta baruta. Vekovima je služila kao kraljevski zatvor u koji se moglo dospeti bez suda i presude, na osnovu obične kraljeve zapečaćene naredbe. U njoj su nekada tamnovali i slavni pisci, poput Voltera. Toga dana u njoj je, doduše, sedelo svega sedam zatvorenika — ali narodu to nije bilo važno. Bastilja je bila kamena slika svega protiv čega se digao: samovolje, tajne i straha.

Juriš

Pregovori sa zapovednikom tvrđave, markizom de Lonejem, vukli su se satima. Onda je gomila prodrla u spoljašnje dvorište, posada je otvorila vatru, i počeo je pravi juriš — poginulo je oko stotinu napadača. Prelomilo se kada su na stranu naroda prešli vojnici sa topovima. Suočen sa topovskim cevima uperenim u kapiju, De Lone se predao. Razjarena gomila nije mu oprostila prolivenu krv: ubijen je na putu do gradske većnice.

Vest o padu Bastilje proletela je Francuskom kao varnica kroz suvo žito. Po gradovima su nicale revolucionarne opštine i narodne garde, seljaci su palili plemićke arhive sa spiskovima dažbina. Već u avgustu Skupština je ukinula feudalne povlastice i usvojila Deklaraciju prava čoveka i građanina — dokument koji je proglasio ono što danas zvuči samorazumljivo, a tada je bilo prevratničko: da se ljudi rađaju slobodni i jednaki u pravima.

Tvrđava koje više nema

Samu Bastilju revolucija je počela da ruši gotovo odmah — kamen po kamen, dok od nje nije ostao prazan trg koji i danas nosi njeno ime. Preduzimljivi graditelj koji je vodio rušenje pravio je od kamenja suvenire, a ključ tvrđave poslat je preko okeana Džordžu Vašingtonu, na poklon mladoj američkoj republici — i danas visi u njegovoj kući u Maunt Vernonu.

Revolucija koja je počela tog jula imaće još mnogo obrta, i svetlih i krvavih. Ali 14. jul ostao je za Francuze ono što jeste i danas — nacionalni praznik. Jer tog dana se prvi put pokazalo nešto što će obeležiti čitavo moderno doba: da nijedna vlast, ma kako stara i moćna, ne može opstati kada narod prestane da je se boji.