Napoleon Bonaparta

Sin sitnog korzikanskog plemića koji je u školi govorio francuski sa jakim naglaskom — a postao je car pred kojim je drhtala cela Evropa. Napoleonova priča je možda najbrži uspon (i najstrmoglaviji pad) u modernoj istoriji.

Uspon iz revolucije

Napoleon je bio dete Francuske revolucije: u vojsci starog režima, gde su činovi dobijani po plemićkom poreklu, nikada ne bi daleko dogurao. Ali revolucija je otvorila vrata talentu, a talenta je imao napretek. Sa 24 godine postao je general; sa 30, državnim udarom 1799. godine, gospodar Francuske; sa 35 — car, koji je na krunisanju sam sebi stavio krunu na glavu.

Više od vojskovođe

Napoleona pamtimo po bitkama — Austerlic 1805. godine i danas se izučava kao remek-delo ratne veštine.

Ali njegov najtrajniji trag nije vojni. Njegov Građanski zakonik iz 1804. godine uveo je jednakost građana pred zakonom, versku toleranciju i modernu upravu, i postao uzor pravnim sistemima širom sveta, od Evrope do Latinske Amerike. Uveo je i sistem srednjih škola, Legiju časti i uređene finansije. Zbog toga istoričari do danas raspravljaju: da li je bio naslednik revolucije — ili njen grobar?

Od Moskve do Svete Jelene

Početak kraja bila je 1812. godina i pohod na Rusiju. Napoleon je poveo najveću vojsku koju je Evropa do tada videla — oko pola miliona ljudi. Rusi su se povlačili, palili sve za sobom, prepustili mu čak i Moskvu — ali praznu i u plamenu. Povlačenje kroz ledenu rusku zimu pretvorilo se u katastrofu iz koje se vratio tek svaki deseti vojnik.

Evropa se udružila protiv oslabljenog cara: 1814. godine je abdicirao i prognan je na ostrvo Elbu. Usledio je neverovatan epilog — pobegao je, vratio se u Francusku i bez ijednog metka ponovo preuzeo vlast na tačno sto dana, dok ga saveznici nisu konačno porazili kod Vaterloa 1815. godine. Poslednjih šest godina života proveo je kao zatočenik na Svetoj Jeleni, usamljenom ostrvu usred Atlantika, diktirajući memoare — i gradeći sopstvenu legendu, koja traje i danas.