Dvanaest sekundi koje su podigle čoveka sa zemlje

Sedamnaestog decembra 1903. godine, na vetrovitoj peščanoj obali Severne Karoline, jedna letelica se odvojila od zemlje i ostala u vazduhu dvanaest sekundi. Prešla je 36 metara — manje nego što je dugačak današnji putnički avion. Prisutno je bilo petoro ljudi. Nijedne novine to nisu prenele kako treba.

Braća koja nisu završila srednju školu

Vilbur i Orvil Rajt držali su radnju za bicikle u Dejtonu, u Ohaju. Nijedan nije završio srednju školu, nijedan se nije oženio, i celog života su radili zajedno. Sami su rekli da je posao sa biciklima bio presudan: naučio ih je da se sprava koja nema stabilnost može voziti ako je vozač uvežban da je stalno ispravlja.

To je bila ključna razlika u odnosu na sve pre njih. Ostali izumitelji tražili su letelicu koja će sama biti stabilna. Rajtovi su tražili letelicu kojom pilot može da upravlja.

Uvijanje krila

Priča kaže da je Vilbur odgovor našao držeći u ruci dugu kartonsku kutiju za unutrašnje gume. Uvrnuo ju je i shvatio da bi se isto moglo uraditi i sa krilima.

Tako je nastalo „uvijanje krila”: sistem žica koji je krajeve krila savijao u suprotnim smerovima, pa se avion naginjao i skretao. Zajedno sa pokretnim kormilom, to je bilo prvo rešenje za upravljanje po sve tri ose — ono što svaki avion ima i danas.

Tunel u radionici

Kada su probe jedrilica 1901. godine pošle loše, otkrili su nešto neprijatno: podaci o uzgonu krila koje su svi tadašnji istraživači koristili bili su pogrešni.

Umesto da odustanu, napravili su u radnji mali aerodinamički tunel i u njemu ispitali oko dvesta oblika krila. Sopstvene tablice, izmerene u tom tunelu, bile su tačnije od svega što je u to vreme postojalo. Sami su napravili i motor, jer im nijedan proizvođač nije mogao isporučiti dovoljno lak, i sami su izračunali oblik elise — shvativši, pre svih, da je elisa zapravo obrtno krilo.

Kiti Houk

Mesto za probe birali su po podacima meteorološke službe: hteli su stalan vetar, mek pesak i malo ljudi. Tako su završili u zabačenom Kiti Houku.

Tog 17. decembra napravljena su četiri leta. Prvi, Orvilov, trajao je 12 sekundi. Poslednji, Vilburov, 59 sekundi i 260 metara. Posle toga je nalet vetra prevrnuo letelicu i oštetio je. Fotografija prvog poletanja, koju je okinuo slučajni posmatrač sa obale, danas je jedna od najpoznatijih fotografija u istoriji.

Braća su poslala telegram ocu i zamolila ga da obavesti novine. Lokalni list objavio je netačan izveštaj, a većina drugih uopšte nije poverovala.

Godine u kojima im niko nije verovao

Naredne dve godine usavršavali su letelicu na livadi kraj Dejtona, dok su okolni farmeri gledali kako iznad njihovih njiva neko kruži u vazduhu. Ipak, američka vlada je njihovu ponudu dvaput odbila, a mnogi stručnjaci su ih otvoreno smatrali varalicama.

Prelom je došao 1908. godine, kada je Vilbur otišao u Francusku i pred publikom u Le Manu izveo let sa okretima i osmicama. Skepsa je nestala preko noći; francuski avijatičari su priznali da su, u poređenju sa Rajtovima, oni „ništa”.

Šta je ostalo

Vilbur je umro već 1912. godine od tifusa, sa 45 godina. Orvil je doživeo 1948. i video avione u dva svetska rata i početak mlaznog doba.

Prva letelica danas visi u Nacionalnom muzeju vazduhoplovstva u Vašingtonu. Njen komadić platna i drveta putovao je 1969. godine sa Apolom 11 na Mesec — od dvanaest sekundi iznad peska do Mora spokojstva prošlo je nepunih šezdeset šest godina.