Aleksandrijska biblioteka — kuća u kojoj je stalo znanje sveta

U luci egipatske Aleksandrije, u 3. veku pre nove ere, carinici su radili nešto što nigde drugde nisu: pretresali su brodove tražeći knjige. Svaki svitak nađen na palubi odnošen je u biblioteku, tamo prepisivan, a vlasniku je vraćana — kopija. Original je ostajao u gradu.

Grad koji je Aleksandar samo zamislio

Aleksandriju je 331. godine pre nove ere osnovao Aleksandar Veliki, ali je nikada nije video dovršenu. Posle njegove smrti Egiptom je zavladao njegov vojskovođa Ptolemej, koji je odlučio da novi grad ne bude samo luka, nego i središte učenosti.

Uz kraljevsku palatu podignut je Muzej — u izvornom značenju reči, „kuća muza”, nešto između instituta i internata za naučnike. Tu su živeli, na državni trošak, matematičari, astronomi, lekari i pesnici iz celog grčkog sveta. Uz Muzej je stajala biblioteka.

Koliko je knjiga tamo bilo

Antički izvori navode brojke od 200.000 do 700.000 svitaka. Treba imati u vidu da jedno delo često nije stajalo na jednom svitku — Ilijada je, na primer, zauzimala nekoliko. Po najopreznijim procenama, biblioteka je čuvala nekoliko desetina hiljada zasebnih dela, što je za antički svet bilo neverovatno.

Nabavljalo se svim sredstvima: kupovinom, poklonima, prepisivanjem i — kao u priči o brodovima — ne baš uvek pošteno. Predanje kaže da su Ptolemeji od Atine pozajmili zvanične primerke Eshilovih, Sofoklovih i Euripidovih drama uz ogromnu kauciju, prepisali ih, pa vratili kopije i mirno odustali od kaucije.

Šta je tu nastalo

Aleksandrijska biblioteka nije bila samo skladište. U njoj se radilo.

Eratosten je tu izračunao obim Zemlje sa greškom od svega nekoliko procenata — merenjem senki u dva egipatska grada. Euklid je sredio geometriju u knjigu koja se u školama koristila više od dve hiljade godina. Aristarh sa Samosa je, sedamnaest vekova pre Kopernika, tvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca. Tu je grupa učenjaka po prvi put prevela hebrejsku Bibliju na grčki. I tu su bibliotekari, sređujući svitke, izmislili nešto naizgled dosadno a presudno: katalog i pravila po kojima se knjige razvrstavaju.

Kako je nestala

Ovde počinje najveća zabluda. Ne postoji jedan dan, jedna vatra i jedan krivac.

Deo zbirke izgoreo je 48. godine pre nove ere, kada je Julije Cezar u luci zapalio egipatske brodove pa se požar proširio na obalu. Biblioteka je posle toga nastavila da radi. Kroz naredna stoleća pogodili su je ratovi, ustanci, seobe učenjaka i, možda najviše, obično zapuštanje — svitak od papirusa mora se prepisivati na svakih nekoliko generacija, inače se raspadne.

Kasnije priče o tome da su je uništili hrišćani ili Arapi zapisane su vekovima posle događaja i istoričari ih uglavnom smatraju nepouzdanim. Najverovatnija istina je najmanje dramatična: biblioteka nije spaljena, nego zaboravljena.

Šta smo izgubili

Znamo imena stotina antičkih dela koja su nekada postojala, a od kojih danas imamo samo naslov ili jedan citat. Od Sofoklovih sto dvadeset drama sačuvano je sedam.

Godine 2002. u Aleksandriji je otvorena nova biblioteka, Bibliotheca Alexandrina, u zgradi u obliku nagnutog sunca koje izlazi iz zemlje. Ne može da nadoknadi izgubljeno, ali podseća na ono što je najvažnije u celoj priči: znanje ne nestaje samo u požaru. Nestaje i kad prestanemo da ga prepisujemo.