Nadežda Petrović

Slikala je smelim potezima i jarkim bojama koje njeno doba nije razumelo — a kada je zemlji bilo najteže, ostavila je četkicu i obukla bolničku uniformu. Danas je zovemo najvećom srpskom slikarkom, a njen lik nosimo u novčaniku: na novčanici od 200 dinara.

Slikarka koju kritika nije razumela

Nadežda Petrović rođena je 1873. godine u Čačku. Slikarski dar pokazala je rano, pa je iz Beograda otišla na školovanje u Minhen, tada jedno od najvažnijih umetničkih središta Evrope. Tamo je upila ono najnovije — slobodan potez i čistu, snažnu boju — i vratila se kući kao moderna slikarka evropskog kova.

Beograd na to nije bio spreman. Njena prva samostalna izložba 1900. godine dočekana je podsmehom: kritičari su pisali da su joj slike “nedovršene” i “premazane”. Trebalo je da prođu decenije da bi se shvatilo da je upravo ona u srpsko slikarstvo uvela ono što je Evropa zvala impresionizmom i fovizmom.

Umetnica i rodoljupka

Nadežda nije birala između umetnosti i otadžbine — nosila je obe. Godine 1903. bila je među osnivačicama Kola srpskih sestara, humanitarnog društva koje je pomagalo ugroženima, a 1905. je u Sićevu kod Niša organizovala prvu umetničku koloniju na Balkanu, okupljajući slikare iz svih jugoslovenskih krajeva. Usavršavala se potom i u Parizu, gde su njena platna postala još smelija i svetlija.

Valjevska bolnica

Kada su 1912. godine počeli balkanski ratovi, Nadežda se prijavila kao dobrovoljna bolničarka. Preležala je tifus i koleru, dobila odlikovanja za hrabrost — i čim je izbio Prvi svetski rat, ponovo se javila, iako su joj pluća već bila načeta. Radila je u valjevskoj bolnici, u vreme kada je epidemija tifusa kosila i bolesnike i osoblje. Slikala je i tada, čak i u bolničkim uslovima:

Tifusu je podlegla 3. aprila 1915. godine, sa četrdeset i jednom godinom — umetnica koja je za svoje slike govorila da ih poklanja narodu, a narodu je na kraju poklonila i život.