Perun, Veles i bog sa četiri lica — zaboravljeni bogovi Slovena

Grci su ostavili Homera, Rimljani Vergilija, Skandinavci svoje sage — cele knjige o sopstvenim bogovima. Stari Sloveni nisu ostavili gotovo ništa svojom rukom. Sve što danas znamo o Perunu, Velesu i ostalim slovenskim božanstvima moramo da sklapamo kao mozaik: iz zabeleški stranih letopisaca koji su Slovene posmatrali sa strane, iz arheoloških nalaza zakopanih vekovima, i iz narodnih verovanja koja su, prerušena u hrišćansko ruho, preživela do danas.

Zašto Sloveni nisu zapisali sopstvene mitove

Odgovor je jednostavan i surov: kada su Sloveni od 9. do 12. veka primali hrišćanstvo, novi sveštenici su namerno uništavali sve tragove stare vere — obarali idole, sekli svete šumarke, zabranjivali stare obrede. Pismenost je kod Slovena stigla tek sa hrišćanstvom, pa niko nije stigao da zapiše stare mitove pre nego što je vera koja ih je rodila zvanično zabranjena. Ono što znamo dolazi uglavnom od hrišćanskih letopisaca koji su stare bogove pominjali samo da bi objasnili zašto ih treba zaboraviti.

Perun, gospodar groma

Najvažniji bog slovenskog neba zvao se Perun — gospodar groma, munje i rata, gotovo identičan Zevsu, Toru ili baltičkom Perkunasu, sa kojima deli i koren imena. Ruski letopis Povest minulih ljeta beleži da je kijevski knez Vladimir, pre nego što je 988. godine primio hrišćanstvo, na brdu iznad grada podigao Perunov idol — sa srebrnom glavom i zlatnim brkovima — i da su mu ljudi prinosili žrtve.

Kada se Vladimir hrišćanio, prvo što je uradio bilo je da sopstvenim rukama sruši istog tog Peruna: idol je vezan za konjski rep, vučen niz brdo uz udarce, a potom bačen u Dnjepar. Simboličniji kraj jedne vere teško je zamisliti — bog groma, oboren i ponižen, otplovio je niz reku u zaborav.

Veles, gospodar donjeg sveta

Perunov večiti protivnik bio je Veles (ili Volos) — bog stoke, bogatstva, magije i podzemnog sveta, često povezivan sa zmijama. Lingvisti koji su proučavali slovenske narodne pesme i basme uspeli su da rekonstruišu ono što nazivaju “osnovnim mitom” slovenske religije: veliku bitku između Peruna i Velesa.

Priča ide otprilike ovako: Veles se, u liku zmije, uvlači na nebo i krade Perunovu stoku, decu ili ženu, pa beži i skriva se — pod drvetom, u kamenu, pretvarajući se u životinje ili ljude. Perun ga goni kroz ceo svet, bacajući munje za njim, dok ga konačno ne pronađe i ne obori gromom. Kada Veles padne, sve što je ukrao — voda, stoka, red u svetu — oslobađa se, a na zemlju pada kiša. Ista osnovna priča, o bogu groma koji ubija zmiju-protivnika da bi oslobodio vode, postoji i kod starih Indijaca (Indra i Vritra) i kod Skandinavaca (Tor i Jormungand) — znak da seže hiljadama godina unazad, do zajedničkih predaka svih ovih naroda.

Bog sa četiri lica

Godine 1848. u reci Zbruč, na granici današnje Ukrajine i Poljske, pronađen je kameni stub visok gotovo tri metra, isklesan tako da na vrhu ima čak četiri lica, okrenuta na sve četiri strane sveta, sve pod jednom zajedničkom kapom. Ovaj takozvani Zbručki idol, čija je fotografija naslovna slika ove priče, danas je jedan od najpoznatijih artefakata slovenskog paganstva.

Naučnici se spore o tome koga tačno prikazuje — možda četiri različita boga u jednom kamenu, možda jedno božanstvo koje vidi na sve strane sveta odjednom. Slična bića sa više lica pominje i danski hroničar Sakso Gramatik, opisujući hram boga Svetovida na ostrvu Rujan, kod polabskih Slovena: džinovski kip sa četiri glave, u čijoj su desnoj ruci sveštenici svake godine merili rog vina da bi predvideli da li će naredna godina biti rodna. Taj hram, poslednje veliko svetilište slovenskog paganstva, do temelja je srušila danska vojska 1168. godine.

Šta je od svega preživelo

Kada su hramovi srušeni i idoli potopljeni, stari bogovi nisu sasvim nestali — samo su promenili ime. Kod Srba je Perunova uloga gospodara groma gotovo neizmenjena prešla na hrišćanskog sveca Svetog Iliju, koga narodno predanje i danas zove “Gromovnik” i zamišlja kako kolima juri nebom, izazivajući grmljavinu. Verovanja o vilama — natprirodnim bićima koja pomažu ili kažnjavaju junake, kao u priči o Marku Kraljeviću — takođe potiču iz istog, mnogo starijeg sveta duhova i božanstava kojim su stari Sloveni tumačili prirodu oko sebe.

Vekovima kasnije, srpski naučnik Veselin Čajkanović posvetio je čitav život pokušaju da iz narodnih obreda, izreka i praznoverica rekonstruiše veru koju su preci zvanično napustili pre više od hiljadu godina. Njegov zaključak bio je gorko-sladak: potpunu sliku stare slovenske religije nikada nećemo imati — ali njeni tragovi, sakriveni u običajima za koje ni ne slutimo poreklo, žive među nama i danas.