Kneginja Milica

Kada je na Vidovdan 1389. godine na Kosovu polju poginuo knez Lazar, Srbija je ostala bez vladara, bez vojske i pred najmoćnijim osvajačem svog doba. Zemlju je tada preuzela — žena. Kneginja Milica vladala je u jednom od najtežih trenutaka srpske istorije i uspela ono što mnogim vladarima nije: sačuvala je državu od propasti.

Poslednja od Nemanjića

Milica je poticala iz najuglednije moguće loze — bila je praunuka Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje. Upravo je taj nemanjićki koren činio njen brak sa Lazarom Hrebeljanovićem tako važnim: Lazar, sin dvorskog činovnika, preko Milice se povezao sa svetom dinastijom i gradio sliku njenog naslednika. Na Lazarevom dvoru Milica nije bila ukras, već oslonac — savremenici je opisuju kao mudru i odlučnu.

Vladarka u najtežem času

Posle Kosovske bitke našla se u bezizlaznom položaju: sin Stefan bio je dečak, zemlja opustošena, a sa severa je pretila Ugarska dok je sa juga nadirao sultan Bajazit. Milica je donela odluku zbog koje ju je srce sigurno bolelo, ali koja je Srbiju spasla — sklopila je mir sa sultanom, a najmlađu kćer Oliveru poslala u njegov harem kao zalog mira. Zauzvrat je dobila ono najvažnije: vreme da se zemlja oporavi i da njen sin stasa u vladara.

Monahinja koja je i dalje vladala

Devedesetih godina 14. veka Milica je podigla svoju zadužbinu, manastir Ljubostinju, i zamonašila se pod imenom Jevgenija. Ali ni pod monaškom rizom nije prestala da bude državnik: kada je zatrebalo, lično je putovala na Bajazitov dvor da brani interese sina — i iz Vidina donela mošti Svete Petke u Srbiju. Na njenom dvoru živela je i Jefimija, prva srpska pesnikinja, čija je “Pohvala knezu Lazaru” izvezena zlatnom žicom. Milica je umrla 1405. godine, dočekavši da vidi sina Stefana kao uglednog i moćnog vladara — despota obnovljene Srbije.