Rozetski kamen — kamen koji je progovorio posle dve hiljade godina

Neke od najvećih zagonetki u istoriji nisu rešene u bibliotekama ni u laboratorijama, nego sasvim slučajno — na gradilištu. U julu 1799. godine francuski vojnici utvrđivali su položaje kod mesta Rašid (Evropljani su ga zvali Rozeta) u delti Nila. Napoleon Bonaparta je tada ratovao u Egiptu, a sa vojskom je poveo i čitavu malu armiju naučnika. Kopajući temelje, vojnici su naišli na tamnu kamenu ploču gusto ispisanu nekim čudnim znakovima. Oficir Pjer-Fransoa Bušar odmah je shvatio da to nije običan kamen — i time, ne znajući, pokrenuo jednu od najuzbudljivijih detektivskih priča u istoriji nauke.

Zaboravljeno pismo

Da bismo razumeli zašto je ta ploča bila toliko važna, treba znati jednu neobičnu stvar: početkom 19. veka niko na svetu nije umeo da pročita egipatske hijeroglife. Niko — ni najučeniji ljudi Evrope, ni sami Egipćani. Pismo kojim je jedna od najvećih civilizacija sveta pisala više od tri hiljade godina ugasilo se krajem antike, a poslednji zapisani hijeroglifi potiču s kraja 4. veka nove ere. Posle toga — tišina duga skoro hiljadu i po godina.

Hramovi, grobnice i spomenici Egipta stajali su prekriveni natpisima koje niko nije razumeo. Neki evropski učenjaci verovali su čak da hijeroglifi uopšte nisu pravo pismo, nego tajanstveni magijski simboli.

Isti tekst, tri pisma

Rozetski kamen bio je ključ upravo zato što na njemu isti tekst stoji zapisan tri puta: hijeroglifima, demotskim pismom (bržim, „svakodnevnim“ egipatskim pismom) i — starogrčkim. A starogrčki su naučnici odlično znali!

Sam sadržaj teksta prilično je nesvakidašnji za toliku slavu: to je odluka egipatskih sveštenika iz 196. godine pre nove ere, doneta u čast mladog kralja Ptolemeja Petog. Ali sadržaj ovde nije ni bio važan. Važno je bilo to što je grčki prevod otvarao vrata: ako znaš šta tekst kaže, možeš pokušati da provališ kako to hijeroglifi zapisuju.

Zvuči jednostavno? Nije bilo ni najmanje. Najbolji umovi Evrope lomili su zube na kamenu više od dvadeset godina.

Mladić koji je „držao stvar u rukama“

Zagonetku je na kraju rešio Francuz Žan-Fransoa Šampolion — čovek koji kao da je ceo život bio spreman baš za taj zadatak. Jezike je upijao neverovatnom lakoćom: još kao dečak učio je latinski, grčki, hebrejski, arapski, a potom i koptski — jezik egipatskih hrišćana, poslednji živi potomak jezika faraona. Upravo mu je koptski dao presudnu prednost.

Ključni trag bile su kartuše — ovalni okviri koji na egipatskim spomenicima uokviruju imena vladara. Polazeći od imena Ptolemej i Kleopatra, Šampolion je znak po znak slagao mozaik, dok mu se u septembru 1822. godine slika konačno nije otvorila: hijeroglifi su i slike i glasovi istovremeno — pismo mnogo dovitljivije nego što je iko pretpostavljao. Predanje kaže da je utrčao u brata kancelariju, uzviknuo: „Držim stvar u rukama!“ — i onesvestio se od uzbuđenja.

Civilizacija je ponovo progovorila

Šampolionovo otkriće značilo je mnogo više od rešene mozgalice. Onog trenutka kada su hijeroglifi pročitani, hiljade natpisa po hramovima, grobnicama i papirusima prestale su da budu nema dekoracija i postale — tekst. Egipat je progovorio svojim glasom: saznali smo imena faraona i tačan redosled dinastija, čitali molitve, zakone, školske vežbanke, pa čak i ljubavne pesme stare tri hiljade godina. Tog časa rođena je čitava nova nauka — egiptologija.

A sam kamen? Njega su, posle Napoleonovog poraza u Egiptu, kao ratni plen preuzeli Britanci, i od 1802. godine čuva se u Britanskom muzeju u Londonu, gde je i danas jedan od najposećenijih izloženih predmeta na svetu. Egipat već decenijama traži da mu se kamen vrati — pa je tako ploča, koja je jednu veliku zagonetku rešila, otvorila drugu, sasvim savremenu: kome zapravo pripadaju ovakva blaga prošlosti?

Zbog svega toga „rozetski kamen“ je danas i izraz koji koristimo za svaki ključ koji otvara nešto dotad nerazumljivo. Nije loše za ploču pronađenu slučajno, na gradilištu.