Pompeja — grad koji je zastao u jednom danu

Zamislite običan letnji dan u živom primorskom gradu. Pekari vade hleb iz peći, deca se igraju po ulicama, na pijaci se cenka i smeje, u kupatilima se prepričavaju gradski tračevi. A onda, negde oko podneva, iz planine koja se vekovima mirno uzdizala nad gradom — počinje da kulja stub dima visok više desetina kilometara.

Tako je, po svemu sudeći, izgledao poslednji dan Pompeje, rimskog grada u podnožju Vezuva, u jesen 79. godine nove ere.

Planina za koju niko nije znao da je vulkan

Danas nam deluje neverovatno, ali stanovnici Pompeje nisu znali da žive pod vulkanom. Vezuv nije eruptirao stotinama godina — toliko dugo da niko živ nije pamtio nijednu erupciju, niti je o njoj ostalo jasno predanje. Za Pompejce je to bila obična planina, poznata po plodnim padinama i dobrim vinogradima. Zemlja oko vulkana je, naime, izuzetno plodna — što je gorka ironija: upravo ono što je grad hranilo, na kraju ga je i sahranilo.

Bilo je, doduše, znakova upozorenja. Sedamnaest godina ranije, 62. godine, snažan zemljotres je teško oštetio grad — mnoge kuće su u trenutku erupcije još uvek bile u fazi obnove. Ali niko te potrese nije povezivao sa planinom. Zemljotresi su u Kampaniji bili česta pojava i ljudi su na njih navikli.

Dan kada je pao “kameni sneg”

O samoj erupciji imamo svedočanstvo iz prve ruke — pravu retkost za antički svet. Plinije Mlađi, tada sedamnaestogodišnjak, posmatrao je katastrofu sa druge strane Napuljskog zaliva i kasnije je opisao u dva pisma istoričaru Tacitu. Oblak nad Vezuvom uporedio je sa ogromnim borom: visoko stablo dima koje se pri vrhu širi u krošnju.

Prvog dana na Pompeju je satima padala kiša vulkanskog kamenja i pepela — lagani, šupljikavi kamen plavac, koji se gomilao po krovovima brzinom od desetak centimetara na sat. Mnogi stanovnici su tada pobegli, i to im je spasilo život. Drugi su ostali — da čuvaju imovinu, da sačekaju da nepogoda prođe, ili prosto zato što nisu imali kuda. Krovovi su počeli da popuštaju pod teretom.

Najgore je došlo sledećeg jutra. Niz padine vulkana spustili su se takozvani piroklastični talasi — usijani oblaci gasa, pepela i kamenja koji se kreću brže od bilo kakvog bekstva. Za one koji su još bili u gradu, tada više nije bilo spasa. Procenjuje se da je u Pompeji i okolini stradalo najmanje dve hiljade ljudi, a verovatno znatno više.

Istog dana nestao je i obližnji Herkulanum, kao i stric mladog svedoka — Plinije Stariji, čuveni naučnik i zapovednik rimske flote, koji je isplovio ka obali da spasava ugrožene i platio to životom.

Grad zamrznut u vremenu

A onda je Pompeja — nestala. Bukvalno. Grad je ostao zatrpan pod slojem pepela i kamena debelim nekoliko metara, a vremenom se zaboravilo čak i gde se tačno nalazio. Skoro hiljadu sedamsto godina Pompeja je spavala pod zemljom, dok na nju nisu ponovo naišli kopači u 18. veku.

I tu počinje drugi, neverovatniji deo priče. Pepeo koji je grad uništio istovremeno ga je i savršeno sačuvao. Arheolozi su pronašli ulice sa tragovima točkova zaprega, radnje sa robom, zidove išarane grafitima — od izbornih parola do ljubavnih poruka. Pronađen je hleb ostavljen u peći tog jutra, sa pekarskim žigom još uvek čitljivim. U jednoj kući na zidu i danas stoji natpis koji upozorava: „Cave canem“ — „Čuvaj se psa“.

Najpotresnije otkriće su ipak šupljine u stvrdnutom pepelu. Tela stradalih su se vremenom raspala, ali je pepeo oko njih sačuvao njihov tačan oblik. Kada su arheolozi u te šupljine ulili gips, dobili su verne odlivke ljudi u poslednjem trenutku života — porodice zbijene jedne uz druge, čoveka koji rukama pokriva lice.

Zašto je Pompeja važna

Rimski svet inače poznajemo uglavnom preko hramova, careva i velikih bitaka — onoga što su sami Rimljani smatrali vrednim zapisivanja. Pompeja nam je podarila ono što nijedan letopisac nije zabeležio: običan dan običnih ljudi. Zahvaljujući jednoj od najvećih katastrofa antičkog sveta, danas znamo kako je izgledala rimska pekara, kafana, kupatilo i dečja igračka.

Zato Pompeju često zovu „gradom zamrznutim u vremenu“. Nijedno drugo mesto na svetu ne pruža tako neposredan pogled u svakodnevicu ljudi koji su živeli pre skoro dve hiljade godina — ljudi koji su se, sve do tog jednog podneva, bavili istim sitnicama kojima se i mi bavimo danas.