Despot Stefan i Beograd — grad koji je dobio pesmu umesto poreza

„Ti si najslavniji od gradova, prestolnica prestolnica, kula tvrda i zaklon…” — tako je jedan srpski vladar pisao o Beogradu početkom 15. veka. Reči su iz „Slova ljubve”, spisa despota Stefana Lazarevića, a odnose se na grad koji je do juče bio zapuštena tvrđava na tuđoj granici.

Sin kneza Lazara

Stefan je imao svega dvanaest godina kada mu je otac poginuo na Kosovu 1389. godine. Državom je isprva upravljala majka, kneginja Milica, a Srbija je postala osmanski vazal — što je značilo danak i obavezu da srpski odredi idu u sultanovu vojsku.

Mladi Stefan je tako sa osmanskom vojskom išao i kod Rovina i kod Nikopolja, a 1402. godine i kod Angore, u bitku u kojoj je sultana Bajazita zarobio mongolski osvajač Timur. Sa tog bojišta Stefan se izvukao, otišao u Carigrad i tamo od vizantijskog cara dobio titulu despota — najvišu posle careve.

Zašto baš Beograd

Vrativši se, despot je stao pred praktičan problem. Njegova stara prestonica Kruševac bila je preblizu osmanskoj granici. Trebalo mu je mesto koje je i branjivo i okrenuto ka Ugarskoj, sa kojom je hteo savez.

Godine 1403. ili 1404. sklopio je sporazum sa ugarskim kraljem Žigmundom: priznao ga je za vrhovnog gospodara, a zauzvrat dobio Beograd i Mačvu. Tako je Beograd, dotad ugarska pogranična tvrđava, prvi put u istoriji postao srpska prestonica.

Grad koji je izgrađen za dvadeset godina

Despot se posla latio ozbiljno. Obnovio je i proširio zidine, podigao Gornji i Donji grad, kulu Nebojšu i despotov dvor sa bibliotekom. Doveo je zanatlije i trgovce, dao im povlastice, uredio luku na Savi i podigao bolnicu.

Konstantin Filozof, njegov savremenik i biograf, opisuje grad sa ulicama, crkvama i mitropolijom. Beograd tog doba imao je, procenjuje se, i do 40.000 stanovnika — bio je jedan od većih gradova ovog dela Evrope.

Vitez, pesnik i pokrovitelj knjige

Despot Stefan je bio i član Zmajevog reda, viteškog društva koje je osnovao kralj Žigmund. Ali je isto toliko voleo knjigu.

Njegovom zaslugom u Srbiju je došao Konstantin Filozof, koji je u Resavskoj školi kraj manastira Manasije uveo stroga pravila prepisivanja i ispravljanja tekstova. „Resavski pravopis” je vekovima posle toga bio merilo tačnog prepisa među Srbima.

Sam despot je napisao „Slovo ljubve”, kratak i neobično lep spis u kome poziva prijatelja da mu dođe. To je jedno od retkih dela srednjovekovne srpske književnosti koje ne govori o vladarima i bitkama, nego o osećanjima.

Kraj i ono što je usledilo

Despot Stefan je umro iznenada 1427. godine, pri padu s konja u lovu, kod sela Crkvine. Po sporazumu sa Ugarskom, Beograd je posle njegove smrti morao biti vraćen kralju Žigmundu.

Njegov naslednik Đurađ Branković morao je zato da podigne novu prestonicu — Smederevo. Beograd će u srpske ruke ponovo doći tek vekovima kasnije. Ali ono što je despot Stefan uradio ostalo je: od granične tvrđave napravio je grad koji od tada nikada nije prestao da bude važan.