Bitka kod Hastingsa — dan koji je promenio Englesku

Godina 1066. počela je smrću jednog kralja, a završila se krunisanjem sasvim drugog — čoveka koji je na ostrvo došao preko mora, sa vojskom i tvrdom namerom da uzme presto. Između ta dva događaja odigrala se bitka koja se smatra jednim od najvažnijih datuma evropske istorije.

Tri čoveka, jedna kruna

Kada je januara 1066. umro engleski kralj Edvard Ispovednik ne ostavivši naslednika, na upražnjeni presto polagala su pravo trojica: engleski velikaš Harold Godvinson, koga je izabralo englesko plemstvo; norveški kralj Harald Surovi, poslednji veliki vikinški ratnik; i Vilijam, vojvoda Normandije, oblasti na severu današnje Francuske, koji je tvrdio da mu je Edvard lično obećao krunu.

Harold je krunisan odmah, ali mir nije potrajao. Krajem septembra norveška vojska iskrcala se na severu Engleske. Harold je munjevito krenuo u susret i kod Stamford Bridža potpuno je porazio — sam Harald Surovi tu je poginuo. Ali dok je Harold slavio, stigla je vest od koje mu se sledila krv: Vilijam se sa svojom vojskom iskrcao na jugu.

Ceo dan na jednom brdu

Harold je sa umornom vojskom prešao skoro tri stotine kilometara i 14. oktobra 1066. dočekao Normane na uzvišici nedaleko od gradića Hastingsa. Englezi su se zbili u čuveni „zid od štitova“, živu ogradu kroz koju normanska konjica satima nije mogla da se probije. Bitka je trajala od jutra do sumraka — neobično dugo za srednjovekovne okršaje.

Presudilo je lukavstvo. Normanski konjanici su se u više navrata pretvarali da beže, a kada bi delovi engleske vojske krenuli u poteru napuštajući svoj zaštitni zid, konjica bi se okretala i sekla ih na otvorenom. Pred sam kraj dana pao je i kralj Harold — prema čuvenom prikazu na Bajeovoj tapiseriji, pogođen strelom u oko.

Osvajanje koje i danas čujemo

Vilijam, od tada prozvan Osvajač, krunisan je za engleskog kralja na sam Božić 1066. godine u Vestminsterskoj opatiji. Sa sobom je doveo novo plemstvo koje je govorilo francuski, podigao je kamene tvrđave kakve Engleska dotad nije videla — među njima i čuveni londonski Tauer — i naredio popis celokupne zemlje, zabeležen u knjizi koju su savremenici prozvali „Knjiga Strašnog suda“.

Najtrajniji trag osvajanja krije se, međutim, u jeziku. Vekovima posle Hastingsa u engleski je ušlo na hiljade francuskih reči, pa i danas, kada neko na engleskom kaže „parliament“, „justice“ ili „castle“, izgovara odjek one jedne oktobarske bitke. A ceo događaj ovekovečen je na Bajeovoj tapiseriji — vezenoj „stripu“ dugom skoro sedamdeset metara, koji se čuva do danas i smatra jednim od najdragocenijih izvora srednjovekovne Evrope.