Crna smrt — kuga koja je za pet godina odnela trećinu Evrope

U oktobru 1347. godine u sicilijansku luku Mesinu uplovilo je dvanaest galija iz Kafe, trgovačke luke na Crnom moru. Kada su radnici prišli brodovima, zatekli su posadu mrtvu ili na umoru, sa crnim otocima ispod pazuha. Gradske vlasti su naredile brodovima da odmah otplove — ali je bilo kasno. Bolest je već bila na obali.

Šta je zapravo bila crna smrt

Danas se smatra da je uzročnik bila bakterija koju prenose buve sa pacova. Bolest se javljala u nekoliko oblika: bubonskom, sa čvorovima na vratu i preponama; plućnom, koja se prenosila kašljem sa čoveka na čoveka i bila skoro uvek smrtonosna; i septičkoj.

Ime „crna smrt” nije se koristilo u to vreme — savremenici su govorili jednostavno „velika smrtnost”. Naziv je nastao vekovima kasnije.

Kako se širila

Put je vodio karavanskim i pomorskim trgovačkim linijama. Iz Sicilije je bolest za nekoliko meseci stigla u Đenovu i Veneciju, pa u Firencu, Marselj i Pariz, a 1348. godine u Englesku. Do 1351. bila je u Skandinaviji i Rusiji.

Nije zaobišla ni naše krajeve: kuga je opustošila Dubrovnik, dalmatinske gradove i srpske zemlje u vreme cara Dušana.

Procene se razlikuju, ali istoričari se uglavnom slažu da je za pet godina umrlo između trećine i polovine stanovništva Evrope — nekoliko desetina miliona ljudi.

Ljudi koji su gledali kraj sveta

Đovani Bokačo, koji je epidemiju preživeo u Firenci, opisao je grad u kome su leševi iznošeni na ulicu, a rođaci prestajali da posećuju bolesne. Sveštenici i lekari umirali su među prvima jer su bili najbliže zaraženima.

Objašnjenja su tražena svuda: u položaju planeta, u „pokvarenom vazduhu”, u kazni za grehe. Pojavile su se grupe bičevalaca koje su išle od grada do grada i javno se šibale kajući se za ljudske grehe. Na mnogim mestima je usledilo i najgore — potraga za krivcem, u kojoj su stradale jevrejske zajednice, optužene bez ikakvog osnova za trovanje bunara.

Prvi karantin — u Dubrovniku

Jedan od najvažnijih odgovora na kugu smišljen je na našoj obali. Dubrovačko veće je 27. jula 1377. godine donelo odluku da svi koji dolaze iz zaraženih krajeva moraju provesti trideset dana na ostrvu Mrkanu ili u Cavtatu, pre nego što uđu u grad.

Rok je kasnije produžen na četrdeset dana — na italijanskom quaranta giorni — pa je otuda i reč karantin. Bila je to prva takva mera u Evropi i osnov svih kasnijih zdravstvenih propisa.

Svet posle kuge

Posledice su bile dubokije nego što se očekivalo. Radne snage je odjednom bilo premalo, pa je nadnica naglo skočila, a položaj seljaka se popravio — u zapadnoj Evropi kmetstvo je počelo da slabi upravo tada.

Poljuljano je i poverenje u učene autoritete: lekari koji su se pozivali na antičke knjige nisu umeli da pomognu, pa je to podstaklo posmatranje i proveru. Umetnost je decenijama bila opsednuta smrću — otuda i motiv „mrtvačkog plesa”, na kome kostur igra sa kraljem, biskupom i seljakom, jer su pred kugom svi bili isti.

Kuga se vraćala u talasima još vekovima. Poslednja velika epidemija u Evropi bila je u Marselju 1720. godine. Bolest, uzgred, nije nestala — ali se danas leči antibioticima.