Boj na Mišaru — Karađorđeva najsjajnija pobeda

„Poletela dva vrana gavrana…“ Tako počinje jedna od najlepših pesama Filipa Višnjića, slepog guslara Prvog srpskog ustanka. Dva gavrana u pesmi doleću sa Mišarskog polja da Kulinovoj kadi — ženi turskog zapovednika — donesu vest koju ona ne želi da čuje. A ono što se na tom polju kraj Šapca stvarno dogodilo avgusta 1806. godine bilo je dovoljno neverovatno i bez pesme.

Leto kada je Srbija napadnuta sa svih strana

Treće godine ustanka sultan je rešio da jednom zauvek slomi pobunjenu Srbiju. Na malu ustaničku državu krenule su dve velike vojske: jedna s juga, dolinom Morave, a druga — ogromna bosanska vojska od više desetina hiljada ljudi — s zapada, preko Drine. Bosanskom vojskom zapovedali su iskusni zapovednici, među njima i Kulin-kapetan, čije će ime uskoro ući u pesmu na način kakvom se sigurno nije nadao.

Karađorđe se našao u položaju u kakvom vojskovođa ne poželi da bude: morao je da bira gde će lično stati. Izabrao je zapad. Kod sela Mišara nadomak Šapca, na blagom uzvišenju iznad ravnice, naredio je da se iskopa šanac — utvrđenje od zemljanih nasipa i rovova — i u njega smestio nekoliko hiljada pešaka. Konjicu, pod vojvodama poput Luke Lazarevića i Stojana Čupića, sakrio je u obližnjoj šumi.

Šanac koji je progutao vojsku

Ujutru 13. avgusta 1806. osmanska konjica krenula je pravo na šanac, uverena da će pregaziti šačicu ustanika. Karađorđe je naredio da niko ne puca dok napadači ne priđu sasvim blizu. Kada je plotun najzad grunuo, iz neposredne blizine i iz zaklona, prve redove napadača bukvalno je pokosio. Juriš za jurišem lomio se o zemljane nasipe.

A onda je Karađorđe dao znak i iz šume je udarila skrivena srpska konjica — pravo u bok i leđa rastrojenog protivnika. Bitka se pretvorila u bekstvo prema Drini. Na Mišarskom polju ostali su i Kulin-kapetan i veliki deo bosanskog begovata. Pesma je sve to sažela u odgovor gavranova Kulinovoj kadi: gospodar joj se iz Srbije neće vratiti.

Godina čuda

Mišar nije bio usamljen. Iste godine ustanici su kod Deligrada zaustavili i onu drugu, južnu vojsku, a u decembru je Karađorđe zauzeo i sam Beograd. Ustanička Srbija, koju je sultan te godine krenuo da izbriše, završila je 1806. jača nego ikada — sa oslobođenom prestonicom i pobedama o kojima se pričalo od Bosne do Carigrada.

Boj na Mišaru ostao je upamćen kao možda najsjajnija Karađorđeva pobeda: primer kako se pametno izabranim položajem, gvozdenom disciplinom i dobro skrivenim adutom može potući daleko brojniji protivnik. A zahvaljujući Filipu Višnjiću, ostao je i nešto više od vojne pobede — postao je pesma koju su naredna pokolenja znala napamet, i pre nego što bi u školi stigla do istorije.