Za kneza Miloša se govorilo da nije znao dobro da čita i piše — a da je pri tome nadmudrio i sultanove vezire i evropske diplomate. Bio je jedan od najlukavijih političara koje je Srbija ikada imala.
Ustanak bez velikog rata
Kada je 1815. godine u Takovu podigao Drugi srpski ustanak, Miloš je izvukao pouku iz Karađorđevog poraza: znao je da Srbija ne može vojnički pobediti Osmansko carstvo. Zato je, čim su prve bitke pokazale da ustanici nisu za potcenjivanje, prešao na ono u čemu je bio najbolji — pregovore. Umesto da rat vodi do kraja, godinama je strpljivo, poklonima, mitom i diplomatijom, širio srpsku samoupravu.
Knez i gospodar
Ta strategija se isplatila: 1830. godine sultan je posebnim dokumentom, hatišerifom, priznao Srbiji autonomiju, a Milošu naslednu titulu kneza. Srbija je i dalje formalno bila deo Osmanskog carstva, ali je imala svoju vlast, svoju vojsku i svog vladara.
Miloš je, međutim, zemljom upravljao kao svojim imanjem. Bio je najbogatiji čovek u Srbiji i nije trpeo neslaganje — čak ni ustav koji je sam morao da proglasi 1835. godine nije preživeo ni dva meseca. Nezadovoljstvo njegovom samovoljom na kraju ga je koštalo prestola: 1839. je abdicirao i otišao iz zemlje.
Povratak posle dvadeset godina
Priča ipak ima neočekivan kraj. Posle gotovo dve decenije izgnanstva, skupština ga je 1858. godine vratila na vlast — narod se, umoran od novih vladara, setio starog kneza. Umro je 1860. u Beogradu, a nasledio ga je sin Mihailo. Rivalstvo njegove dinastije sa Karađorđevićima obeležiće srpsku politiku sve do 1903. godine.
Izvori i literatura
- R. Ljušić, Kneževina Srbija 1830–1839, Beograd 1986.
- V. Ćorović, Istorija Srba, Beograd 1989.