Žene koje su čuvale Srbiju — Jelena, Milica i Jefimija

Kada pomislimo na srednjovekovnu Srbiju, prvo nam padnu na pamet vladari i vitezovi. Ali iza mnogih odluka, manastira i knjiga toga doba stajale su žene — kraljice i kneginje koje su vladale, gradile i pisale u vremenima kada se glas žene retko čuo.

Jelena — kraljica sa školom za devojke

Kraljica Jelena Anžujska, žena kralja Uroša I, stigla je u Srbiju u 13. veku iz daleke zemlje. Podigla je manastir Gradac, a u svom dvoru u Brnjacima otvorila je nešto za ono vreme gotovo nezamislivo — školu u kojoj su se siromašne devojke učile pismenosti i ručnom radu. Narodno predanje kaže da je dolinom Ibra zasadila mirišljave jorgovane da bi joj put kroz kamenitu klisuru bio lepši — i danas se taj kraj zove Dolina jorgovana.

Milica — kneginja koja je vladala umesto kneza

Posle Kosovskog boja 1389. godine Srbija je ostala bez kneza Lazara, a njegov naslednik Stefan bio je još dečak. Državu je u najtežem trenutku njene istorije preuzela kneginja Milica. Pregovarala je sa moćnim turskim sultanom, smirivala zavađenu vlastelu i sačuvala zemlju od rasula — sve dok sin nije stasao da vlada. Podigla je i manastir Ljubostinju, u kome je završila život kao monahinja.

Jefimija — prva srpska pesnikinja

Uz Milicu je u Ljubostinji živela i njena prijateljica Jefimija, udovica despota Uglješe. Ostala je bez muža i deteta, a svoju tugu pretočila je u stihove. Njena „Pohvala knezu Lazaru”, izvezena zlatnom žicom na svilenom pokrovu za kneževe mošti, smatra se jednim od najlepših dela stare srpske književnosti — i čini Jefimiju prvom srpskom pesnikinjom čije ime znamo.

Zašto ih pamtimo

U vremenima mača i oklopa, ove tri žene pokazale su drugu vrstu snage: mudrost, istrajnost i dar da grade tamo gde drugi ruše. Njihove zadužbine i reči nadživele su mnoge bitke.