Sveti Sava

Bio je kraljević kome je pripadao presto, a izabrao je da bude monah. Umesto mača poneo je knjigu — i njome zadužio svoj narod više nego ijedan vladar. Zato se i danas, osam vekova kasnije, svaka škola u Srbiji zove njegovim domom, a 27. januar njegovim danom.

Kraljević koji je pobegao od krune

Rastko Nemanjić rođen je oko 1175. godine kao najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje. Otac mu je poverio na upravu Hum (današnju Hercegovinu), ali je sedamnaestogodišnji Rastko doneo odluku koja je zaprepastila dvor: krišom je otišao sa ruskim monasima na Svetu Goru i zamonašio se. Potera koju je otac poslao stigla je prekasno — umesto kraljevića, kući je poslala samo njegovu svetovnu odeću.

Najneobičniji je nastavak: nekoliko godina kasnije, sam Nemanja se odrekao prestola, zamonašio se kao Simeon i pridružio sinu. Otac i sin su 1199. godine obnovili zapusteli manastir Hilandar — koji je postao rasadnik srpske pismenosti i kulture i ostao to do danas.

Crkva na dar

Najveći Savin podvig bio je diplomatski. Godine 1219. otputovao je u Nikeju, kod vizantijskog cara i patrijarha u izgnanstvu, i izdejstvovao ono što je izgledalo nemoguće: samostalnu (autokefalnu) srpsku crkvu — sa sobom kao prvim arhiepiskopom. Srbija je time dobila crkvu sa domaćim jezikom i domaćim episkopima, a Sava je odmah napisao i Zakonopravilo, prvi srpski pravni zbornik, po kome se sudilo vekovima.

Sava je bio i naš prvi književnik: njegovo žitije oca, Svetog Simeona, prvo je originalno delo srpske književnosti.

Svetac koga ni vatra nije izbrisala

Umro je 1236. godine u Trnovu, vraćajući se sa hodočašća u Svetu zemlju, a mošti su mu prenete u manastir Mileševu. Narod ga je toliko poštovao da su Osmanlije, više od tri veka kasnije, rešile da tome stanu na put: Sinan-paša je 1594. godine spalio Savine mošti na Vračaru. Postigao je suprotno — na mestu lomače danas se uzdiže Hram Svetog Save, jedna od najvećih pravoslavnih crkava na svetu.