Hilandar — srpska kuća na Svetoj Gori

Godine 1198. dvojica srpskih monaha zatražila su od vizantijskog cara nešto neobično: napuštenu, poluporušenu isposnicu na Svetoj Gori. Car im je izašao u susret. Ta dvojica bili su otac i sin — nekadašnji veliki župan Stefan Nemanja i njegov najmlađi sin Rastko. U monaštvu: Simeon i Sava.

Dečak koji je pobegao od kuće

Rastko Nemanjić je kao mladić dobio na upravu Zahumlje, oblast oko današnjeg Trebinja. Umesto da vlada, sa sedamnaest godina je sa grupom ruskih monaha pobegao na Svetu Goru i zamonašio se, uzevši ime Sava.

Otac je za njim poslao poteru. Predanje kaže da su ga vojnici i našli, ali da je Sava sačekao da svi zaspe posle večere, ošišao se i poslao roditeljima svoju svetovnu odeću i pramen kose sa porukom da se neće vraćati.

Nekoliko godina kasnije dogodilo se nešto još neobičnije: otac je došao za njim. Stefan Nemanja se 1196. odrekao prestola u korist srednjeg sina, zamonašio se u Studenici, pa 1197. godine otišao na Svetu Goru — kao monah Simeon, u manastir u kome je već bio njegov sin.

Ruševina koja je postala carska zadužbina

Sveta Gora, poluostrvo u severnoj Grčkoj, već je tada vekovima bila monaška država. Sava i Simeon zatražili su od cara Aleksija III Anđela — koji je Nemanjićima bio i rođak po ženidbi — zapušteno mesto po imenu Hilandar.

Car je 1198. godine izdao povelju kojom manastir daje Srbima „na dar i večno vladanje”, i to kao samostalan manastir, nezavisan od svetogorske uprave. Nemanja i Sava su ga obnovili iz temelja i podigli novu crkvu.

Simeon je u Hilandaru živeo svega nekoliko godina. Umro je 1199. u ćeliji koju je sam odabrao, a sin je bio uz njega. Predanje o vinovoj lozi koja je iznikla iz zida na mestu gde je bio sahranjen živo je i danas — loza i dalje raste.

Zašto je Hilandar bio toliko važan

U srednjem veku manastir na Svetoj Gori nije bio samo mesto molitve. Bio je prozor u svet.

Iz Hilandara su srpski monasi donosili knjige, prevode, znanje o pravu, medicini i graditeljstvu. Tamo je Sava sastavljao pravna i crkvena pravila, tzv. tipike, po kojima će se urediti manastiri u Srbiji. Odatle je krenuo put koji je 1219. godine završio samostalnošću srpske crkve.

Hilandar je vekovima bio i najbogatija srpska zadužbina: darivali su ga svi vladari od Nemanjića do kneza Lazara, poklanjajući mu sela, rudnike i povelje.

Pet vekova pod tuđom vlašću

Posle pada srpskih zemalja pod osmansku vlast, Hilandar je ostao jedno od retkih mesta gde se srpska pismenost nije prekidala. Manastir je preživeo zahvaljujući darovima ruskih careva i moldavskih vojvoda, a monasi su i u najtežim godinama nastavljali da prepisuju knjige.

Danas Hilandar čuva jednu od najvrednijih zbirki srednjovekovnih rukopisa na svetu — više od hiljadu i po povelja i rukopisnih knjiga.

Požar 2004. i obnova

U noći 4. marta 2004. godine u Hilandaru je izbio veliki požar. Izgorela je više od polovine manastirskog kompleksa — konaci, trpezarija, deo ćelija. Crkva, riznica i biblioteka su, srećom, spasene.

Obnova je počela odmah, uz pomoć države i priloga iz celog sveta, i traje već dvadeset godina. Manastir i dalje radi, monasi i dalje žive po pravilima koja je pre osam vekova napisao Sava — a loza kraj Simeonovog groba i dalje daje plod.