Živojin Mišić

Novembra 1914. godine srpska vojska se povlačila, gubila je grad za gradom, a municije gotovo da nije bilo. U tom trenutku komandu nad Prvom armijom preuzeo je čovek koji je naredio nešto što niko nije očekivao: da se povlačenje nastavi. Mesec dana kasnije neprijatelj je bio izbačen iz Srbije, a Živojin Mišić postao je vojvoda.

Trinaesto dete iz Struganika

Mišić je rođen 1855. godine u Struganiku kod Mionice, kao trinaesto dete u seljačkoj kući. Vojnu školu upisao je gotovo slučajno — porodica je htela da bude sveštenik. U ratovima protiv Osmanskog carstva 1876–1878. godine borio se kao mlad podoficir i tu naučio ono što se ne uči u učionici.

Karijera mu nije tekla glatko. Zbog neslaganja sa oficirima koji su izveli Majski prevrat 1903. godine bio je penzionisan, pa vraćen u službu. U vojsci je važio za čoveka koji govori šta misli — osobina koja mu je donosila i uspon i nevolje.

Kolubarska bitka: rizik koji se isplatio

U jesen 1914. srpska vojska bila je iscrpljena. Mišić je 15. novembra preuzeo Prvu armiju i doneo odluku zbog koje su mnogi mislili da je izgubio razum: povukao je vojsku još dublje, skratio front i tako po prvi put omogućio vojnicima da se odmore, da im stigne hrana i municija, a neprijatelju da razvuče snage.

Kada je 3. decembra stigla municija iz Francuske, izdao je čuvenu naredbu za napad na celom frontu. Za dvanaest dana austrougarska vojska je izbačena iz Srbije, a 15. decembra srpske trupe ušle su u Beograd. Bila je to jedna od najvećih pobeda savezničke strane u prvoj godini rata, a Mišić je istog meseca unapređen u čin vojvode.

Preko Albanije i natrag

Ni godinu dana kasnije morao je da vodi istu vojsku kroz albanske planine, u povlačenju u kome je stradalo na desetine hiljada ljudi. Bio je teško bolestan, ali je preživeo i oporavio se na Krfu.

Godine 1918. postao je načelnik Štaba Vrhovne komande i sa te dužnosti vodio proboj Solunskog fronta. Odbacio je opreznost saveznika koji su računali na spor napredak i insistirao na munjevitom prodoru. Srpska vojska je za 45 dana prešla više od pet stotina kilometara — brzinom koju stranci nisu verovali da je moguća.

Čovek iza vojvode

Mišić je posle rata napisao memoare u kojima o sebi govori bez ulepšavanja, priznaje greške i o vojnicima piše sa poštovanjem koje se retko sreće kod generala. Umro je 1921. godine, svega tri godine posle pobede.

Njegova rodna kuća u Struganiku danas je muzej, a Kolubarska bitka se u vojnim školama i danas izučava kao primer kako se izgubljena bitka može okrenuti — ne novim ljudima i novim topovima, nego strpljenjem i tačnim trenutkom.