Mileva Marić

U Cirihu, 1896. godine, na predavanje iz fizike ušla je jedna jedina devojka. Zvala se Mileva Marić, došla je iz Bačke i bila je peta žena u istoriji te škole kojoj je uopšte dozvoljeno da studira taj predmet. Za istim stolom sedeo je i mladić po imenu Albert Ajnštajn.

Devojčica koja je dobila dozvolu

Mileva je rođena 1875. godine u Titelu. Otac Miloš, imućan i ambiciozan čovek, rano je primetio koliko je ćerka darovita za matematiku i uporno joj otvarao vrata koja su devojčicama tada bila zatvorena. U Zagrebu je 1892. godine izdejstvovao posebnu dozvolu da Mileva sluša nastavu fizike u muškoj gimnaziji — i ona je iz tog predmeta imala najbolju ocenu u razredu.

Rođena je sa iščašenim kukom i celog života je hramala, što joj je u tadašnjem društvu otežavalo i ono što je darovitost olakšavala.

Cirih, ljubav i fizika

Studije u Cirihu bile su teške, ali su joj donele nešto neočekivano — prijateljstvo, pa ljubav sa kolegom iz klupe. Sačuvana su njihova pisma iz tog doba, u kojima se prepliću zaljubljene rečenice i rasprave o teoriji. U jednom Ajnštajn piše o „našem radu na relativnom kretanju”.

Mileva je završni ispit polagala dva puta i oba puta ostala bez diplome, drugi put dok je bila trudna. To je bio kraj njene naučne karijere pre nego što je i počela.

Godine u senci

Brak sa Ajnštajnom sklopljen je 1903. godine u Bernu. Rodila su im se dva sina, a Mileva je preuzela vođenje domaćinstva u godinama kada je njen muž objavio radove koji su promenili fiziku. Koliko je učestvovala u tim radovima, istoričari raspravljaju do danas: pouzdanih dokaza o njenom autorstvu nema, ali ima dovoljno naznaka da se pitanje ne može odbaciti.

Brak se raspao, a razveli su se 1919. godine. U sporazumu o razvodu Ajnštajn joj je obećao novac od Nobelove nagrade ako je ikada dobije — a dobio ju je dve godine kasnije.

Kraj i sećanje

Poslednje godine provela je u Cirihu, brinući o mlađem sinu Eduardu, koji je oboleo od teške duševne bolesti. Umrla je 1948. godine, gotovo zaboravljena.

Danas njeno ime nose škole i nagrade, a njena priča se sve češće priča — ne da bi se nekome nešto oduzelo, nego zato što pokazuje koliko je darovitih ljudi istorija izgubila samo zato što su bili žene i što im vrata nisu bila otvorena.