Marko Polo

Kada su ga na samrti molili da prizna da je izmišljao, Marko Polo je, kaže predanje, odgovorio: „Nisam ispričao ni polovinu onoga što sam video.” Njegovi savremenici mu uglavnom nisu verovali. Dva veka kasnije, jedan primerak njegove knjige, sav išaran beleškama, nosio je sa sobom mladi moreplovac po imenu Kristifor Kolumbo.

Dečak koji je čekao oca

Marko je rođen 1254. godine u Veneciji, gradu koji je tada bio najveća trgovačka sila Sredozemlja. Otac Nikolo i stric Mateo bili su trgovci koji su otišli na Istok pre nego što se Marko rodio — i vratili se kada je već imao petnaestak godina.

Godine 1271. krenuli su ponovo, ovoga puta sa dečakom. Put je vodio preko Jermenije, Persije i Pamira, pustinjom Gobi, i trajao je pune tri i po godine.

Sedamnaest godina kod kana

Na dvoru Kublaj-kana, unuka Džingis-kana i vladara najveće carevine tog doba, Marko je proveo skoro dve decenije. Po sopstvenom kazivanju, kan ga je zavoleo i slao ga kao izaslanika po celoj Kini, Burmi i Indiji — poslove za koje mu je trebao stranac bez lokalnih rođaka i interesa.

Marko je zapisivao ono što je video: gradove sa milionima stanovnika, papirni novac, ugalj koji gori kao „crni kamen”, poštanske stanice sa svežim konjima na svakih trideset kilometara, kupatila i mostove. U Evropi, u kojoj je najveći grad imao stotinak hiljada stanovnika, to je zvučalo kao bajka.

Knjiga koja je nastala u zatvoru

Polo se vratio kući 1295. godine. Ubrzo je, u ratu Venecije i Đenove, zarobljen i završio u tamnici. Tamo je delio ćeliju sa piscem Rustikelom iz Pize — i to je bila najsrećnija okolnost u celoj priči, jer je Rustikelo zapisao sve što mu je Marko ispričao.

Knjiga je nazvana „Milion”, po Markovom nadimku ili po tome što se u njoj sve broji u milionima. Prepisivana je i prevođena po celoj Evropi u vreme kada je svaki primerak morao da se piše rukom.

Da li je sve bilo tačno?

Neki istoričari sumnjaju — Marko ne pominje Kineski zid, čaj ni kinesko pismo. Drugi odgovaraju da je putovao kao službenik mongolske uprave koja je bila stranac u Kini, i da mnogo toga jednostavno nije spadalo u njegov delokrug. Ono što je opisao — papirni novac, so kao valuta, gradovi na kanalima — potvrđeno je kineskim izvorima.

Umro je 1324. godine. Nije otkrio nijednu zemlju i nije napravio nijedan izum. Uradio je nešto drugo: naterao je Evropu da poveruje kako iza njenih granica postoji svet vredan putovanja. Sve što je usledilo — od Kolumba do Magelana — počelo je sa tom mišlju.