Kralj Milutin

Kada uđete u Gračanicu, u Bogorodicu Ljevišku ili u Kraljevu crkvu u Studenici, gledate delo jednog istog čoveka. Predanje kaže da je kralj Milutin podigao ili obnovio po jednu crkvu za svaku godinu koju je proveo na prestolu — a vladao je gotovo četiri decenije. Malo koji evropski vladar tog doba ostavio je toliko kamena iza sebe.

Najmlađi sin koji je uzeo presto

Milutin je bio najmlađi sin kralja Uroša I, pa presto po redu nije trebalo da bude njegov. Ali njegov stariji brat Dragutin, koji je oca zbacio sa vlasti, teško se povredio pri padu sa konja i 1282. godine dobrovoljno je krunu prepustio bratu. Bio je to redak slučaj u srednjem veku — presto koji se dobija bez borbe.

Milutin je gotovo odmah pokazao šta namerava. Iste godine osvojio je Skoplje, koje je pretvorio u svoju prestonicu, a zatim je decenijama pomerao granicu ka jugu, sve dublje u vizantijske zemlje. Srbija je pod njim iz brdske kneževine izrasla u državu sa kojom je Carigrad morao da računa.

Rudnici, novac i moć

Milutinovu moć nisu gradili samo mačevi. U njegovo vreme u Srbiji su proradili rudnici srebra u Brskovu, Rudniku i Novom Brdu, u koje su dolazili iskusni rudari iz Saske, takozvani Sasi. Srebro je značilo novac, novac je značio plaćenu vojsku i skupe majstore — a majstori su gradili crkve.

Zato su Milutinove zadužbine drugačije od starijih srpskih crkava: veće, raskošnije, sa zidovima od naizmeničnih redova kamena i opeke i sa freskama koje su radili najbolji slikari iz Soluna. Gračanica se i danas navodi među najlepšim vizantijskim građevinama uopšte, iako je nije podigao vizantijski car nego srpski kralj.

Pet brakova i jedna teška odluka

Milutinov privatni život bio je zamršen čak i za srednjovekovne prilike: bio je oženjen pet puta, a poslednji brak sklopio je 1299. godine sa vizantijskom princezom Simonidom, ćerkom cara Andronika II. Nevesta je tada imala svega pet godina, a mladoženja preko četrdeset. Bio je to čist politički dogovor kojim je Milutin dobio priznanje svojih osvajanja — ali i brak zbog koga su ga prekorevali i savremenici.

Najteži trag u njegovoj biografiji ostavila je odluka o sopstvenom sinu. Kada se Stefan pobunio, otac je naredio da bude oslepljen i prognan u Carigrad. Predanje kaže da vid nije potpuno izgubio i da se kasnije vratio, zavladao i ostao zapamćen kao Stefan Dečanski.

Šta je ostalo

Milutin je umro 1321. godine. Njegovo telo je vekovima kasnije završilo u Sofiji, gde i danas počiva u crkvi koju Bugari zovu crkvom Svetog kralja. Za nama je ostalo nešto trajnije od granica koje je pomerao: red za redom kamena i freske po kojima se srpski srednji vek prepoznaje u svakom svetskom udžbeniku umetnosti.