Karlo Veliki

Na Božić 800. godine, u crkvi Svetog Petra u Rimu, papa je jednom franačkom kralju stavio krunu na glavu i pozdravio ga kao cara. Prvi put posle više od tri veka Zapad je opet imao cara. A najzanimljivije u celoj priči je da je taj car — jedva umeo da piše.

Kralj ratnik

Karlo je rođen oko 742. godine, kao sin franačkog kralja Pipina Malog. Presto je nasledio 768. i skoro odmah počeo da ratuje. Vodio je više od pedeset pohoda: protiv Langobarda u Italiji, protiv Avara u Panoniji, protiv Saksonaca na severu, protiv Mavara u Španiji.

Za trideset godina njegova država obuhvatila je današnju Francusku, Nemačku, Belgiju, Holandiju, Švajcarsku, severnu Italiju i deo Španije. Bila je to najveća država u Evropi posle propasti Rimskog carstva.

Kruna na Božić

Krunisanje 800. godine bilo je politički potres. U Carigradu je vizantijski dvor to shvatio kao uvredu — po njihovom shvatanju car je mogao biti samo jedan, i on je sedeo na Bosforu. Ajnhard, Karlov biograf, tvrdi da je i sam Karlo bio iznenađen i da u crkvu ne bi ušao da je znao šta ga čeka.

Ta kruna je ipak označila rođenje ideje o hrišćanskom carstvu Zapada, koje će pod imenom Svetog rimskog carstva postojati čitav milenijum, sve do Napoleona.

Škole umesto mačeva

Ono po čemu je Karlo najviše promenio Evropu nije bilo osvajanje. Shvatio je da ne može da vlada zemljom u kojoj sveštenici ne umeju da pročitaju ono što prepisuju. Zato je na dvor doveo najučenije ljude svog doba, među njima Engleza Alkuina, i naredio da se uz svaku episkopiju i manastir otvori škola.

U tim radionicama nastalo je i jedno malo čudo: novo pismo, karolinška minuskula, sa jasnim malim slovima i razmacima između reči. Do tada se pisalo velikim slovima bez razmaka. Kada su renesansni štampari vekovima kasnije tražili lepo pismo, uzeli su baš to — i zato slova koja upravo čitate vode poreklo iz Karlovih pisarnica.

Čovek koji je vežbao slova ispod jastuka

Ajnhard beleše i jedan dirljiv detalj: car je pod jastukom držao tablice i vežbao pisanje slova, ali je počeo prekasno u životu, pa mu, kaže biograf, „posao nije išao od ruke”. Vladar koji je Evropi vratio pismenost sam se sa slovima mučio do kraja.

Umro je 814. godine u Ahenu, gde je i sahranjen. Njegova država raspala se već pod unucima, na tri dela iz kojih će vremenom nastati Francuska i Nemačka. Ali obnovljene škole, prepisane knjige i pismo koje je izmišljeno na njegovom dvoru ostali su — i to je pravi razlog zašto ga zovu Velikim.