Jovan Jovanović Zmaj

Skoro svako dete u Srbiji zna bar jednu njegovu pesmu — o mesecu koji ne može da zaspi, o dečaku koji neće da uči, o mravu koji vuče zrno. Ono što deca ne znaju, i što je možda i bolje, jeste da je pesme o srećnom detinjstvu pisao čovek koji je izgubio ženu i svu svoju decu.

Zmaj koji nije bio zmaj

Jovan Jovanović rođen je 1833. godine u Novom Sadu. Studirao je pravo pa medicinu, a diplomu lekara stekao je u Pešti tek sa 37 godina. Ceo život radio je kao lekar, često besplatno lečeći siromašne.

Nadimak „Zmaj” nije stigao iz mitologije. Godine 1864. pokrenuo je šaljivi list „Zmaj”, u kome je duhovito i oštro pisao o politici i društvu. List je bio toliko poznat da su ljudi ubrzo počeli da i njega samog zovu po njemu — i tako je Jovan Jovanović zauvek postao Jovan Jovanović Zmaj.

Đulići i đulići uveoci

Zmaj se oženio Ružom Ličanin i za nju napisao zbirku ljubavnih pesama „Đulići” — đul je turska reč za ružu. Bila je to knjiga o sreći, o kući punoj dece, o običnom porodičnom životu.

A onda je krenulo najgore što čoveku može da se desi. Ruža je umrla 1872. godine, a jedno za drugim umrla su i sva njihova deca. Zmaj je tada napisao „Đuliće uveoke” — zbirku koja se smatra jednom od najpotresnijih u srpskoj književnosti. U njoj nema patetike; ima čoveka koji piše zato što ne ume drugačije da izdrži.

„Neven“ i pesme za decu

Uprkos svemu — ili baš zbog svega — Zmaj je 1880. godine pokrenuo „Neven”, prvi srpski časopis namenjen deci. Verovao je da deci ne treba pisati sa visine, prepotopnim jezikom i moralnim poukama, nego jednostavno, veselo i sa poštovanjem.

Njegove dečje pesme su zato preživele sve promene ukusa. „Mali konjanik”, „Pačija škola”, „Ala je lep ovaj svet” — sve su to pesme stare više od sto trideset godina koje deca i danas uče napamet bez muke.

Prevodilac i pesnik naroda

Zmaj je preveo na srpski Getea, Puškina, Ljermontova i mađarskog pesnika Petefija, koga je poznavao izuzetno dobro. Pisao je i političke i rodoljubive pesme, često na granici onoga što je vlast dopuštala.

Umro je 1904. godine u Sremskoj Kamenici. Zahvalni čitaoci su mu za života priredili svečanost kakva se u Srbiji do tada nije videla, a danas najveća nagrada za dečju književnost kod nas nosi njegovo ime — Zmajeve dečje igre.